Србија на Евру 2024: Није било суђено, а није ни заслужено

Србији је била потребна победа како би се пласирала у наредну фазу и како не би зависила од других. Реми је доносио само продужетак агоније, гледање у туђе двориште и грицкање ноктију. Србија је играла на реми.

Чим су обелодањени састави, било је јасно да ће Србија бити опрезна и да неће безглаво јуришати ка првој победи на турниру. Нико се међутим није надао потпуној дефанзиви.

Одбрана је поново, као и током читавог турнира, била бољи део екипе. Везни ред и напад су заказали. Паралелни универзум у односу на Катар.

Све до 80. минута, покрај српског грба стајао је само један ударац ка голу противника. Превише опреза за утакмицу у којој су једино голови гарантовали пролаз даље.

Ништа значајно нису промениле ни лоше вести са утакмице између Енглеске и Словеније у којој су Словенци показали приступ какав је Србији недостајао.

Након Мундијала који је обележио велики број грешака, непромишљености и недостатка концентрације, уследио је Евро који ће се памтити по мањку креативности, одлучности и голова.

Када на три утакмице постигнете један погодак, не заслужујете да прођете даље, ма колико трећих селекција да пролази даље.

Превише је калкулисала Србија и за то је кажњена. Превише је мењао Пикси и то му није донело ништа добро. Превише су се надали навијачи, иако то већина неће признати.

Причао је Пикси о томе како је његов останак на клупи добар за екипу због грађења континуитета. Једине назнаке континуитета јесу оне о неуспесима и обећањима о бољем сутра.

Показао је селектор још једном да нема јасан план, али и да му прилагођавање ситуацијама на терену није јача страна. Чак ни игра са три нападача није донела веће прилике.

Показао је и да је бољи трговац него тренер, обезбедивши себи нови уговор пред такмичење на ком није направио резултат.

Није коме је речено, већ коме суђено је. Србији очигледно није било суђено.

А није ни заслужила.