Сада почиње оно право!

Овде се ваља осврнути на сам турнир у целости, односно на измењени формат самог такмичења. Много је гласова било који су упозоравали да ће проширено учешће (24 уместо 16 националних селекција) разводнити квалитет представе. Истина је, заправо, да је квалитет у европском фудбалу, а тако и на континенталном првенству, врло изједначен. Постоје шест или седам селекција које су врло јасно боље од осталих, али је зато разлика између десете и двадесете селекције минимална, ако уопште постоји. Рецимо, од осам најгоре рангираних селекција на првенству (број осам је број додатих селекција у односу на ранија надметања), шест ће играти у осмини финала. То, уз сјајне представе тимова какви су Исланд - са својим дисциплинованим, равним, скандинавским 4-4-2 системом, са својим Торовима и Рагнарима и отприлике десет одсто нације на трибинама на свакој утакмици - или Мађарска јасно оправдава овај инклузивнији формат такмичења.

Голова није било превише, то није порециво. У просеку је постигнуто 1,92 гола по мечу, што је најмањи број голова још од злогласног турнира из 1992. године. Међутим, то је тенденција репрезентативног фудбала, који због мањка времена које тренери имају са екипама и иманентног страха од пораза намеће конзерватизам и пренаглашени опрез. Чврсто, склупчај се позади, за после ћемо да видимо... Ово је тренд који са квалитетом самих екипа нема никакве везе. Шпанија је постала првак света 2010. године тако што је дала осам голова на седам мечева. Никада ниједан шампион света није до трофеја стигао са мање голова.

Ове године је било и пробитачније и исплативије бити снебивљив у групној фази. Теоретски, три бода, ниједан постигнут (али ни примљен гол) могли су да обезбеде пролазак даље. Уз то, у формату мини-лиге, екипе са истим бројем бодова раздваја међусобни скор, не гол разлика, што би било праведније, делује. Претерана авантуристичност у завршној трећини терена, у завршним треницима утакмице при резултату који није пораз, није долазила у обзир за највећи део екипа.

Међутим, јасно је да постоји диспаритет на половинама костора у нокаут фази такмичења. На једној страни (није тешко погодити којој) се налази 21 титула са Светских и Европских првенстава. На другој нема ниједне.

Баш на тој страни без сребрнине, ипак, очекује нас један од два велика дербија ове рунде. Хрватска игра против Португалије.

Реч је о два тима који су дихотомски различити. Врло је просто, заправо. Постоје три врсте тимова на свету - они који су постигли такав степен кохезије и зрелости да представљају много више од збира вредности својих играча, они који су само збир вредности својих играча и, на крају, они тимови који успевају да, кроз комбинацију лоше припреме или неадекватне тактике, буду мање од збира индивидуалних вредности фудбалера. Хрватска је у првој групи, Португал је, уз још Белгију, апсолутни шампион ове треће групе.

Спектакуларно је, просто, да Португал није успео да победи у групи која је, по свим параметрима, била антоним било каквој Групи смрти (Група живота?). Играјући у врло флексибилном ромбу на средини (4-1-2-1), Португал ни изблиза не користи сет атрибута који има у Кристијану Роналду, најбољем фудбалеру на турниру.

Он игра у нападу уз Нанија, чинећи да углавном буде сувише далеко од левог полупростора где највише воли да обитава, а онда са простором испред и/или око себе крене ка голу ривала. Нападачку ширину у овом систему обезбеђују бекови или везни фудбалери на боковима ромба (carrilero), што уме да буде мало конфузно у случају Португала.

Селектор Фернандо Сантос је покушао у финишу чудног меча са Мађарском да ширину у нападу обезбеди на органскији и спонтанији начин, па је Португал заиграо у 4-3-3 формацији, у којој се посебно истакао Ренато Санчез, који је сјајан када са лоптом треба напасти простор и натерати ривала да прилагођава свој блок. Неће бити изненађење уколико на овај начин Португал и почне дуел са Хрватском. Уколико ништа не промене, уколико Португалци остану доследни својој до бесмисла израженој зависности од Роналда (фудбалер Реал Мадрида је имао далеко највише удараца на гол на турниру, а недавно је постигао и фудбалер који је допринео постизању највише голова у историји Евра - осам пута је био стрелац, четири пута асистент), Хрватска ће их савладати.

Зашто? Па зато што је то састав који је, захваљујући интелигенцији својих предњих шест (односно седам, пошто не смемо да заборавимо сјајног Дарија Срну) фудбалера, изузетно изверзиран у израбљивању грешака својих противника. Питајте Рамоса, Пикеа и Де Хеу, можда вам они то могу боље објаснити.

Хрватска има много користи од квалитетног рада којем су њени фудбалери подвргнути у својим клубовима, одакле су пренели позитивне навике. И даље остаје проблем са исподоптималном искоришћеносту потенцијала на средини терена који наши суседи имају - троугао са Ракитићем, Бадељом и Модрићем (који је повређен) у 4-2-3-1 систему нуди дефанзивни баланс и прихватљиву прогресију лопте, али је јасно да овај тим може још много боље од тога. Уколико Анте Чачић успе да извуче још више из овог састава, амбиције Хрвата, које су увек велике када је фудбал у питању, а посебно када се побеђује како то они чине у Француској ове године.

Биће то, такође, и један јако нервозан меч. Хрвати имају ту недаћу да, у старој доброј балканској традицији, морају крајичком крајичка ока да прате своје навијаче на трибинама, жељне да поново осрамоте савез предвођен Давором Шукером. На другој страни, Португал је напросто нервозан јер игра далеко испод било чега што би се могло назвати очекиваним стандардом. Зен Кристијано Роналдо никада не би бацио микрофон новинара чије му се питање није допало у језеро.

Нокаут фазу и осмину финала отвара дуел чији ће победник и играти против бољег из горе описаног дуела, а у коме играју Пољска (још један тим који има проблем да искористи на прави начин своју прву звезду, Роберта Левандовског - неприкосновени владар у овој непријатној категорији остаје Аустрија, у којо Давид Алаба, најсвестранији фудбалер на планети, напросто није личио на себе) и Швајцарска (надамо се у бољим дресовима него недавно). Важно је истаћи да Пољска, док чека популарног Леву да почне да ради оно што иначе ради испред противничких голова, још увек није примила гол на турниру.

У мечу између ових играће Велс и Северна Ирска, само два дана након Брегзита (никакве везе нема са тереном, али просто знате да ће многи спомињати чињеницу да је Велс гласао за излазак из ЕУ, док је већи део Северне Ирске био за останак).

Реч је о два тима која су, уз Италију, играла са три централна бека у групној фази (Велс конзистентно, Северна Ирска спорадично). Наравно, нису сви механизми исти у овим системима, тако да је илузорно говорити о некаквој сличности између два тактичка приступа. Велс се са правом нада да би Гарет Бејл - добро, не само он, али понајвише он - могао да их, као легендарни Џон Чарлс 1958. године на Мундијалу у Шведској, одведе у ново четвртфинале на неком великом такмичењу.

Напослетку, нокаут фаза је катарзична. Велике екипе имају прилику да исправе грешке које су презентовали (да Немачко и Шпанијо, о вама говоримо пре свега) и да се рестартују, док на другој страни они мањи имају прилику да се упишу у историју (одавно неко није написао добру исландску сагу, зар не?).

Заиста треба очекивати да буде сјајно. Увек је било до сада...