Португалија је у финалу Европског првенства!

Велс и Португалија су као два идентична близанца, раздвојена на рођењу. Један је завршио у богатој породици, ишао у добре школе и тако искористио свој потенцијал. Други је занемарен, скрајнут у нижим друштвеним стратумима, потпуно неискоришћеног талента. Чик погодите ко је ко?

Велс има сјајног фудбалера у својим редовима и остатак тима за неколико ступњева нижег квалитета. Португалија има сјајног фудбалера у својим редовима и остатак тима за неколико ступњева нижег квалитета. Велс, кроз брижљиво спроведен тактички план, успева да искористи тај свој индивудални таленат. Португалија свој индивидуални потенцијал траћи. Или, боље речено, траћио га је.

Гарет Бејл и Кристијано Роналдо су далеко најскупљи фудбалери у историји. Узимајући у обзир инфлацију, различите структуре бонуса и менаџерске комисије, један је мало скупљи од другог. Не мари, заправо. Они су феноменални фудбалери, међутим ниједан од њих није на овом шампионату сам носио свој тим. Да останемо верни малопређашњој аналогији, дете не може да васпита један човек. Дете, како кажу у англoфоном свету, васпитава село (бабини рецепти, теткине бенкице, кумине облоге...) Исто је и у фудбалу. Морате да имате некога ко ће да отвори простор, некога ко ће да дотури лопту у тај простор, а пре свих некога ко ће је освојити.

Крис Колман, селектор Велса, само је једном у својој каријери играо са три централна бека, пре него што је то почео да ради са овим националним тимом. Било је то са Фуламом, на мечу са Мидлзброом, последњем у сезони 2005/2006. Међутим, онда је тренер, који је умео да буде перципиран као спадало (изгубљени пасош умало га није спречио да отпутује у Македонију на меч, а у Реал Сосиједаду је пропустио тренинг, да би онда као изговор понудио поплаву проузроковану кваром веш машине), схватио да му три централна бека дају могућност да креира најбољу могућу платформу за слободу Гарету Бејлу. Фудбалер Реал Мадрида није гадљив и спреман је да се потруди и у фазама игре без лопте - уосталом, као дечак у Саутемптону је играо бека - али овај систем је тако усмерен да он увек буде у најбољој позицији за предстојећи контранапад. Само што то у овом дуелу није најбоље функционисало.

Онај који је јако важан у офанзивној, али посебно у дефанзивној организацији Велса није био ту на овом мечу (суспензија због два жута картона у пет мечева заиста се чини флагрантно престрогом). У средњем блоку Велс обично стоји у 5-2-3, када Арон Ремзи чини део прве линије. У глатком преласку између дефанзивних облика, односно из средње у нешто нижу зону, Велс се мења у 5-3-1-1, а управо је фудбалер Арсенала тај који се спушта у везни ред и даје му неопходни баланс. Острвљани нису претерано умешни у пресингу, посебно не у контрапресингу. Стога, када изгубе лопту, труде се да се повуку благо и што пре формирају структуру неопходну за брањење. Међутим, чак и у оваквим ситуацијама неопходан је један фудбалер који ће, притиском или фаулом, обезбедити време и мир својим саиграчима да то ураде. Немци чак имају и реч за то (Немци, истина, имају реч за све). Zeitverschaffer - онај који обезбеђује време. У тиму Велса, ову улогу је са предивном прецизношћу и радишношћу обављао Арон Ремзи. Заиста је фалио против Португала на терену...

Енди Кинг је фудбалер Лестера који је мање играо прошле сезоне, не због сопствених мањкавости (у питању је један квалитетан играч), већ напросто због невероватних партија које су пружали његови саиграчи. Против Португалије, иако нешто конзервативнији у позиционирању од Ремзија, мање слободан и у офанзивној организацији, одиграо је пристојан меч. Пристојно није и довољно.

С обзиром да Португалија, за разлику од Белгије, игра са једним уместо са два пивота, није било потребе да се Кинг придружује првој линији, због чега је имао много више времена да се посвети неутралисању Санчеса. За у овом смислу учињено не би смела да му се ускрати похвала.

На турниру изузетне тактичке незанимљивости, Фернандо Сантош је можда развио и најинтересантнији систем са Португалијом. Ефектан јесте, очигледно, али колико је и леп нека остане свакоме да процени.

Остаје невероватно да је земља чувена по производњи суперквалитетних крила спала на то да игра без крила. Португалија до сада није почела и завршила меч у истом облику, али против Велса то јесте учинила. Као и против Пољске у првом полувремену, играли су у врло специфичном и уском 4-1-3-2 систему (сличном оном у којем је играла, на пример, Хрватска Славена Билића). Вилијама Карваља је заменио Данило, али су офанзивни везисти остали непромењени као у мечу са Пољском (Жоао Марио, Адријен Силва и Ренато Санчес), с тим да је млади фудбалер Бајерна овога пута био на десној страни. Логично, с обзиром да су због екстремне централне оријентисаности ових фудбалера у ранијим мечевима у појединим моментима деловали као да играју једни на другима у средишњој вертикалној колони терена. Ово је, осим што је деловало као „глич" у видео-игри, умело да буде јако рестриктивно. Посед лопте Португала без дилеме један је од најмање софистицираних на овом турниру.

Млади Рафаел Гереиро, нови фудбалер Борусије из Дортмунда, и Седрик као бекови једини обезбеђују нападачку ширину Португалу. Међутим, пошто Велс игра са такозваном осцилирајућом четворком (крилни бек излази високо да притиска, док се колега са друге стране увлачи унутра и даје баланс), они готово да нису имали прилику да са лоптом дођу до нападачке трећине терена, одакле би њихови центаршутеви једино и били делотворни.

Португалија је, такође, имала много проблема да лопту са бока, кроз стабилни посед омогућен добром структуром око лопте, унесе у центар, далеко најважнији стратешки простор на терену.

Екипа Фернанда Сантоша је опет играла са јасним оријентацијама на човека на средини терена, истина не толико агресивним као до сада на турниру. Адријен Силва је увек био јако близу Џоу Алену, који је без Ремзија остао једини креативни вентил свог тима у прве две фазе поседа. Можда је и због тога Ален имао врло слабу селекцију, а онда и егзекуцију решења.

Током већег дела сусрета, истина је, Португалија и Велс су се потирали, анулирајући једни другима квалитете које поседују. Само је Нани у првом делу игре (18) имао мање додира са лоптом од Роналда (21). У првих 45 минута, Роналдо и Бејл су имали тек по један контакт са лоптом у шеснаестерцу ривала. Бејл је облетао око Бруна Алвеша и Фонтеа, изнуђеног штоперског пара Португалије, као ајкула око рибара у јако малом чамцу. Чекао је прилику, али она никако није стигла.

Зато јесте стигла његом саиграчу. Клупском, не репрезентативном. Португалија је, на самом старту наставка, извела помоћну игру на корнеру, а лопта је ушла у казнени простор у излазној путањи, уместо у очекиваној улазној. Кристијано Роналдо, који је постао први човек који је играо треће полуфинале Европског првенства (2004, 2012. и 2016. године), скочио је и преко Честера лопту послао на жељено место. Ово је тек трећи гол који Роналдо постиже у 14 мечева у нокаут фазама такмичења за Португалију на великим такмичењима. Ипак, ово је и девети гол који даје на Европским првенствима, по чему је, уз Платинија, најбољи икада.

Португалија је против Велшана дуже била у предности (40 минута) него у првих пет мечева на ЕП заједно (22 минута).

Велс је потом ушао у махнитији ритам, од чега као екипа са лимитиранијим потенцијалом мора јако да се чува, а то је Португалија искористила (као и слабију реакцију Колинса) и дуплирала предност. Нани је био стрелац, који заиста иза себе има сјајан турнир.

Роналдо је асистирао (нехотице, али статистика не познаје ове суптилности), чиме је стигао до броја од 14 голова у којима је учествовао директно на Европским првенствима. Од 2004. године, Фабрегас поред свог имена има осам, баш као и Швајнштајгер.

Крис Колман је одговорио убацивањем Сема Воукса, који је стао поред Робсона-Кануа, док је Бејл играо као помоћни везни фудбалер, са леве стране Алена. Био је то конвенционалнији 3-4-1-2/3-3-2-2 Велса, који није донео некакве епске помаке у игри.

Све је после ишло како Португалија воли. Ово је тим који не игра нападачки пресинг (једноставно то ради слабо, што смо виделу у мечу са Пољском), већ лопту покушава да преотме тек када ова прође половину терена (Лобановски је ово називао полупресинг, модернија анотација га познаје као ниски средњи пресинг). Велс је имао великих проблема да унапреди смисленошћу свој посед. Иако су постали доста директнији, то није био основни проблем („Није ствар у дугим лоптама или кратким лоптама. Ствар је у правим лоптама". - Боб Пејзли). Једноставно, играли су слабо, можда и слабије него у другом полувремену меча са Енглеском.

Џони Вилијамс је заменио Колинса, а улазак фудбалера Кристал Паласа променио је поново облик Велса, који је заиграо у ромбу (4-1-2-1-2), са Бејлом на његовом врху (номинално, пошто је заправо био свугде). И ништа. Ни прилике, камоли гола за допадљиви Велс, који је постигао гол на свим досадашњим мечевима на првенству. Ово је тек трећи пораз ове селекције у 11 мечева на великим турнирима (Бразил 0:1 1958. године, Енглеска 1:2 2016. године), али и пораз који значи и крај њиховог учешћа на шампионату у Француској.

Португалија ће у великом (има ли другачијег?) финалу играти са победником меча Немачка - Француска.