Читај ми!

Бичевање у Улици Српској...

Шта се догађа у Српској улици у Лавову. Кафа у средишту земље. И екипа РТС-а у масонској ложи.

Када Руси кажу „мње повезло", то значи да им се посрећило. Када то кажу Украјинци, у питању је иста ствар. Само мало другачија.

Ирина (моја нова пријатељица Лавица, наш туристички водич, иако ми овде најмање личимо на туристе) и ја шетамо по Лавову док нас колега сниматељ знојав јури по ћошковима ове преинтересанте вароши.

Степенице које воде ка небу, риба са осмехом-споменик, апотека-музеј, краљевска четврт, јеврејска четврт, аусторугарска, руска, немачка, јерменска, фали још кинеска. Само њих још нисмо срели овде.

Налазимо се у Српској улици. Пред крај анкете по граду на питање како живи обичан свет, једна госпођа нам је објаснила како овде у Лавову није толико важно имати новца колико је важно бити човек духа, вере, толеранције. Поздравила нас је и упитала јесмо ли били у Српској улици. У Српској? Па нисмо, али одмах крећемо, да.

Пуна цвећа и калдрмисана, као и већина улица у старом делу града, подсећа на Скадарлију, али мислим да је то сасвим случајно. Перформанс насред, девојка у традиционалној украјинској ношњи, лепа, бичује пролазнике и све то изгледа слатко. Прилазим, смешкам се... туристички намигнем на камеру, скупљајући материјал за Београд... кад ме она немилосрдно распалила по леђима црвенкастим бичем. То много кошта, иако је бесплатно, и није уопште смешно! Толико о Улици Српској.

У међувремену, негде око поднева, придружује нам се и Маријана, још је лепша него јуче. Крећемо на туру по Лавову, очима доморотки. Сниматељ нас изнова јури, јер њих две су невероватне. Данас је недеља, оне не раде и немају плаћену туру-туристичку. Толико су веселе и не знају шта пре да ми испричају. Сад ме опет мало стид јер знам да од таквих ствари увек бежим у Београду. Оне не престају да говоре. Ја више не знам шта снимамо, шта памтим а шта не. Са таквом страшћу описују сваки ћошак старог града, сваки педаљ. Најбоље од свега је што све то звучи заиста важно и подједнако занимљиво.

Идемо на кафу у катакомбе. Живот у Лавову одвија се под земљом. Буквално! И преко дана, не само ноћу, јер он је познат по кафићима у које се силази метрима испод земље. Само што нама то и није тако забавно јер вучемо статив, камеру, ранац са лаптопом, личне ствари... Сишли смо, ипак, и одморили се. Али не и од приче, јер Ири и Маријана не затварају. За то су плаћене, али ово је више од тога. Више и од фудбала и од "одрађивања" посла.

Време овде лети. У једном тренутку, пред крај недељног дружења, измонтиран материјал шаљемо за Београд. Тада Ири пита сме ли да погледа шта смо снимили од града и како је испала пред камером.

Наравно, одговара Драган. Она слуша, задивљено посматра коцкицу екрана компјутера, а онда сва срећна захваљује. Нема на чему, кажем ја, ви нама чините услугу. Огромну, јер да није њих две, ми бисмо прошли к'о Холандија против Данске.

Још један круг и завршавамо за данас. Осећамо се као на казненој експедицији иако су сва места где нас воде измишљена. Измишљено је и последње место где смо данас заједно ушли. Масонска ложа Лавова.

У овом кафићу мрачно је колико и у „Огледалу" Тарковског. Наручујемо пиво, а Ири ме пита колико имам пара. Уживај, одговарам, и са резервом премишљам шта јој сад ког ђавола то значи. Па, нећемо стући ни два цела.

Показује ми ценовник, а ја се правим да је све под контролом. Тамно точено – 230 гривни, што је око 24 евра, што је знате колико у динарима. Аууу...

И пре него што се Драган ухватио за новчаник, Ири је наручила још туру! Нек иде живот, лавовски! И тако почела да се смеје да сам помислила да се напила, иако сам убеђена да може фино да потегне.

Масонска ложа има фазон да се последња цифра у цени уопште не убраја у рачун. Под условом да знате за јадац.

Многи су само једном овде ушли. Ми ћемо сигурно бар још једанпут.

На крају дана, поздрављамо се, љубимо и Ирина и Маријана готово у исти глас кличу: „Нам повезло". Ја питам: „Како то мислиш?" Кажу: „Па, са вама, ви сте тако дивни људи." И нама је заиста било задовољство данас. „Видимо се сутра око поднева, идемо до фабрике чоколаде". „Нама је повезло", нешто размишљам. Са оваквим људима.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 24. новембар 2024.
0° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње