Хамес Родригез

Лепо каже она народна: човек се учи док је жив. Већ 22 године "живим на шпанском", али до јуче нисам знао да у латино свету постоји име "Хамес". Можда не бих ни сазнао да после меча Уругвај–Колумбија (0-2) не одох на конференцију за штампу.

Између два селектора, Оскара Табареза (Уругвај) и Хосеа Пекермана (Колумбија) пред новинарима се накратко појавио двоструки стрелац Родригез. Када га је представник Фифе најавио као "Хамеса" помислих да је неки "латино-вуковац" који чита како је написано, али када су латиноамеричке колеге листом почеле да се обраћају јунаку меча са "Хамес" схватих да сам прекрстио дечка у "Џејмс". После се распитах јер сам сигуран да у Шпанији не постоји име "Хамес" и чух објашњење да је у Латинској Америци чест случај давања енглеских имена са изговором на латински начин...

А тај мој "Џејмс", односно званично Хамес, јесте онај исти кога сам споменуо у јучерашњем тексту као најбољег играча прве фазе Мундијала по Фифиној статистици. Биће да компјутери који израчунавају сваки потез играча виде више и даље него што сам могао да претпоставим, мада не знам како ће вредновати маестрални гол који је Колумбијац дао за вођство свог тима. Дуга лопта ка њему, пријем на груди а онда волеј левицом за најлепши гол шампионата. Савршено.

Златна левица

Пошто је дао и други гол за историјски успех Колумбије - први пут у четвртфиналу Мундијала -Хамес Родригез је са пет голова избио на чело листе најбољих стрелаца, али је важније од тога да је цео свет уверио у свој енормни таленат. Нисам много знао о њему, осим да је члан Монака у који је дошао из Порта, али преврнух мало разне сајтове и нађох гомилу занимљивих података. Родио се у граду Кукута, на северу Колумбије, 12. јула 1991. За лоптом је почео да трчи у граду Ибаге, са 12 година је већ био у Медељину, на путу да му фудбал постане професија, са 14 је дебитовао као професионалац у ФК Енвигадо, са 17 је већ био члан аргентинског Банфијелда поставши најмлађи странац дебитант и стрелац у историји лиге...

Помогао је Банфијелду да освоји једину титулу првака Аргентине, имао је запажену улогу и у Копа либертадорес. Европски клубови кренули су у трку за њим, Удинезе и Јувентус су му били на трагу, али је бржи био Порто, који је платио трансфер од 5,1 милион евра. Млади Хамес затекао је у Порту земљака Радамела Фалкаа са којим је направио сјајан тандем. Освојили су Лигу Уефе победивши Спортинг из Браге, а неколико дана касније у финалу португалског купа против Виторије Гимараис (6-2) дао је три гола.

Следећа станица, у мају 2013, била је Монако, а Порто је инкасирао 45 милиона евра. У Монаку је опет заједно са Фалкаом, али нису могли бити заједно и на Мундијалу јер се голгетер није на време опоравио од тешке повреде лигамената. Зато Хамес мора да даје и голове. У француској лиги дао је 10 и био најбољи асистент са 13 додавања. Нашао се у идеалном тиму шампионата.

У репрезентацији Колумбије дебитовао је у јесен 2011. против Венецуеле (2-1) и одмах био МВП меча. Пред новинарима је у суботу увече био изузетно скроман:

"Срећан сам што сам део екипе Колумбије која је ушла у историју. Ово су најлепши дани моје каријере, али не мислимо да станемо јер осећамо да можемо још више", рекао је Хамес Родригез.

Уругвајски селектор Оскар Табарез сврстао је младог Колумбијца у категорију посебних талената, попут Нејмара, Месија и Суареза (није заборавио свог кажњеног играча), а за гол који дао рекао је да је био најлепши на шампионату. Хосе Пекерман, бивши селектор Аргентине, подсетио је да је у каријери радио са много великих играча и да ту категорију спада и Родригез.

"Имао сам пуно поверење у њега. Млад је а уме и може, хоће да преузме одговорност. Знао сам да ће ово бити његов Мундијал", рекао је Пекерман.

Ето, то је Хамес Родригез, најбољи играч прве фазе и, бар засад, осмине финала. Златна левица колумбијског али све више и светског фудбала. Не би се могла употребити отрцана фраза "Звезда је рођена" јер је он одавно звезда, само многи - укључујући и мене - то нису (довољно) знали.

Сетих се да је Југославија 1962. У Арики (Чиле) испрашила Колумбију са 5-0, сетих се да је Драгослав Шекуларац као ветеран, пред крај каријере, средином седамдесетих година био идол у Колумбији, као Рамбо Петковић у Бразилу. У Колумбији су у то време играли голман Хајдуковић, Сопић, Бубања, радио је као тренер Сима Вилић, али времена су се променила. Колумбијци више не увозе него извозе играче. После Карлоса Валдераме, Фредија Ринкона, Адфолфа Валенсије, Фаустина Асприље или голмана Ренеа Игите и, наравно, Фалкаа, имају нову звезду на свом фудбалском небу. На радост бројних колумбијских навијача који су знали да прославе историјски успех.

Рулет Бразила

Имао сам идеју да већи део данашњег текста посветим публици са којом сам гледао пренос дуала Бразил–Чиле, али каснији ток догађаја, односно бриљантна партија Хамеса Родригеза, натерали су ме да променим и редослед и дужину данашњег писанија. Бразил се провукао, игром не оставља утисак екипе спремне да буде првак света, али ушао је у последњих осам што му се редовно дешава на шест последњих шампионата света. Последњи пут испао је у осмини финала 1990. у Италији (0-1) оним голом Каниђе на пас Марадоне. Бразилци су на Мундијалима четири пута шутирали пенале и три пута прошли: прво су 1986. у Мексику, после 1-1 са Французима, изгубили 3-4 са беле тачке, али су 1994. освојили титулу са пенала против Италије, затим су 1998. у полуфиналу били бољи од Холандије и сада трећи пут против Чилеа. Уз срећу, треба имати и доброг голмана као што га је Бразил у Жулију Цезару имао, одбранио је прва два пенала и унервозио Чилеанце.

Утакмицу сам гледао у једном ресторану поред станице за метро Ботафого. У најкраћем, било је забавно. Као на стадиону. Навијање, звиждање, псовање, стрепња, лажна радост због гола који је поништен, бежање од гледања пенала... Уживао сам пратећи реакције једне госпође у годинама која је толико гестикулирала да је на крају вероватно добила упалу мишића. Њена стрепња симболизује Бразил у суботу од 13 до 16 часова. Викала је, махала, показивала руком куда треба да иде лопта (или играчи), било је и средњег прста за Чилеанце, облачила је и скидала жути дрес Бразила преко плаве мајице Фудбалске конфедерације, лупала се у чело после промашаја, да би на крају високо подигнутим рукама прославила победу која одржава шампионат у животу јер кад Бразил испадне, ако испадне, играће се и даље, али ништа неће бити исто.

Несрећа на повратку

Ако ми се нешто није допало у Рију онда је то вожња градским аутобусом, не због гужве, недостатка комфора или нечег сличног већ због возача. Толико агресивности и неприлагођене брзине нигде нисам видео. Као да су на тркама, или да раде по учинку по систему км/минут. Ако не седите, постоји опасност да паднете услед наглог кочења и наглих окрета, а мени се десило да паднем, на срећу без икаквих последица, и са столице.

Тек што је аутобус метроа кренуо са станице Ботафого, зачуо се снажан ударац, слетео сам са седишта и онако са пода видео разбијену шофершајбну, расцветану на све стране. Помислих да је неко бацио камен, али било је горе. Возач је оборио неког пешака који је, изгледа, прелазио улицу ван пешачког прелаза. Све се десило испред патроле полицијских кола која је стајала на другој страни улице. Изашли смо из аутобуса и чекали други док су људи покушавали да помогну несрећном човеку који је лежао на улици. Убрзо су стигла амбулантна кола и други метробус...

Како возе, чудим се да је ово била једина несрећа коју сам видео/доживео.