Црни играју, бели гледају

Резултате знате, зато нећу много ни о победи Колумбије над Грцима, ни о поразу Уругваја од Костарике, мада ми је жао због мојих нових пријатеља у Монтевидеу. Нећу ни победи Италијна над Енглезима који ће, све ми се чини, кроз две године прославити пет деценија од своје једине титуле прваска света.

Уругвајцима је пораз сигурно тешко пао јер се фудбал енормно воли а репрезентација је испраћена са много наде и жељом да се историја понови и да Уругвајци славе у комшилику као давне 1950. године. 

На крају сам се одлучио за причу која није фудбалска, али има везе са фудбалом. Можда се не бих усудио да начнем тако озбиљну тему као што је расизам у Бразилу, али пажњу ми је привукао један текст, чини ми се у „Фоља де Сао Пауло", водећем дневнику из овог града, под насловом који и ја користим јер погађа суштину ствари и указује на бразилску реалност.

Од свих земаља у којима живе грађани више раса, углавном црни и бели, Бразил је сигурно најтолерантнија. Овде нема расизма, или се бар не примећује на први поглед. Ових дана у Рију често сам виђао мешовите заљубљене парове и нема сумње да је расна толеранција максимална, али када се тепих мало подигне испод ће се наћи „ћушнути" проблеми који казују да разлике, које у основу произилазе из боје коже, и те како постоје.

„Анализирајте слике са стадиона и покажите ми једног црнца у публици. Белци су на трибинама, црнци на терену", написао је, поводом утакмице Бразил-Хрватска, аутор текста подсећајујући да белци, у великој већини, себи могу да допусте куповину скупих улазница за Мундијал, исто као што иду много више у позориште, оперу, биоскопе, на изложбе или као што за себе и своју децу бирају боље универзитете.

Црна деца и даље, у старту, имају мању шансу да успеју у животу јер ће се теже школовати, теже запошљавати, спорије напредовати. Социјалне разлике су видљиве, у фавелама готово да нема белаца, у добрим квартовима готово да нема црнаца. Бољи делови града, било да је реч о приватним кућама или блоковима зграда, имају високе ограде, видео камере и чуваре 24 сата. Деликвенција је велика а међу преступнцима су, углавном, млади црнци и мулати.

Познаваоци прилика кажу да је Португалија, после колонизације Бразила, имала проблема са управљањем њеним огромним пространством. Требало је много људи да би се контролисала огромна територија. Пошто су колонизатори били мушкарци, временом је дошло до мешања са домородачким (црним) становништвом и тако су, условно речено, настали „Бразилци".

Сматра се да су Португалци били релативно толерантни према робовима, толерантнији од Шпанаца који су освајали друге јужноамеричке земље, прихватили су и заволели очаравујеће ритмове бразилкске музике а после пет векова мешања раса, култура, обичаја, уз масовно досељавање из Европе и Азије, имамо Бразил као конгломерат у сваком погледу, без расизма али са разликама које у корену имају боју коже.

Најбољи бразилски фудбалери, са изузетком неколицине (Загало, Зико, Сократес, Тостао, Дунга, Кака...) били су црнци или мулати (од „краља фудбала" Пелеа преко Гаринче, Дидија, Ђалме Сантоса, Белинија до Ромарија, Ривалда, Роналдиња и данас Нејмара). У репрезентацији никада није било проблема због нечије боје коже, али остаје чињеница да црнци (углавном) играју а белци (углавном) плаћају да би их гледали.

Кажу да је неки црнопути фудбалер Фламенга још 1914. мазао лице белим брашном од пиринча како би био бељи и имао бољи статус у екипи. Голман на Светском првенству 1950. Моасир Барбоса био је дискриминисан до краја живота јер му Бразилци никада нису опростили примљени други гол у одлучујућем мечу са Уругвајем (1-2). Уз то, био је црнац. Пред Мундијал 1994. у САД је рекао: „У Бразилу је максимална казна 20 година робије а ја издржавам више од 40".

Отишао је на онај свет са као „црни грешник" иако се не може кривити само он за гол који му је пред 200.000 људи дао Уругвајац Гиђија. Узгред, 88-годишњи стрелац легендарног гола, једини који је још увек жив из уругвајског тима који је тада освојио другу титулу правака света, дошао је у Бразил да прати шампионат али није добио акредитацију!

"Изгледа да ми Бразилци још увек нису опростили", рекао је славни Уругвајац уз подсећање да је био у Немачкој 2006. и Јужној Африци 2010. Са акредитацијом.

„Хајдуковац" у Ботаничкој башти

Преподне сам провео у Ботаничкој башти. Чудо једно. Тропска џунгла, али уређена, негована, умивена, прошарана језерцима, поточићима, украшена хиљадама цветова. Врт је 1808. основао португалски краљ Педро II пошто је прогласио Рио главним градом португалске империје. Отад се само ширио, уређивао, добијао саднице из читавог света. Простире се на 83.000 хектара од којих су 54 култивисани. Испред сваког дрвета стоји табла са оригиналним називом и земљом порекла. У зеленој оази испод споменика Христу „живи" близу 8.000 врста растиња. Палме се дижу небу под облаке а бамбуси служе за урезивање имена заљубљених или оних који би да оставе неки траг свог боравка у овој предивно уређеној „џунгли".

Ни овде није могло без фудбала или фудбалских симбола. На улазу испред мене улазнице купују (6 реала, 2 евра, ако некога занима) два момка огрнута иранском заставом. Питам да ли су, можда, Иранци који живе у Рију. Кажу да нису, дошли су из Техерена и муче се да нађу превоз до Куртибе где Иран у понедељак дебитује против Нигерије. Током шетње срећем посетиоце у дресовим Аргентине, Енглеске, Мексика, највише је наравно Бразилаца , али у једном тренутку пажњу ми је привукао малишан са знаком који ми се учинио познатим. Загледам боље и видим да пише „Хајдук Сплит". Не издржах, питам оца откуд малишану дрес.

"Из Сплита, ташта ми је из Хрватске", рече на португалском дечаков отац. Дозвољава ми да сликам малог, али малишан није одушевљен идејом, крије се, са плачном гримасом, из очевих ногу. Ипак, успевам да снимим малог „хајдуковца" усред Ботаничке баште у мегалополису какав је Рио.

Ха, ха, ха... хапонес

Бразилци су пецнули комшије из Аргентине насловом у коме су рекли да је Нејмар на свом дебију на једном Мундиалу дао више голова (2) него Лео Меси на своја два, а из Буенос Аиреса одмах је стигао одговор. Спортски дневник „Оле" објавио је наслов „Ха,ха,ха...хапонес" који ће разумети само познаваоци шпанског језика. Ово „Ха,ха,ха је јасно, наставак значи „Јапанац" јер се ова земља на шпанском зхове Јапон, са акцентом на „о", Јапанац се каже „хапонес" (у оригиналу: јапонес, са акцентом на последњем „е" и са малим словом јер се по правопису националности тако пишу). Дакле, нешто као "Ха,ха,ха..Јапанац". Комшијска посла.

У „О Глобу" читам да ће се Мундијал пратити у око 200 авиона, на 10.000 метара! „Луфтханса" има уређаје који дозвољавају директно праћење утакмица у 93 авиона а не заостаје много ни „Ер франс".

Биће да је ипак тачно да је од свих мање битних ствари најбитнији фудбал. Па још мундијалски.