Хрватски је фудбал воћка чудновата...

Скромно и без велике помпе хрватски фудбалери су отишли у Катар, да бране финале остварено пре четири године у Русији. Иако је Хрватска тада остварила велики успех, мало ко је "коцкасте" стављао међу главне, па чак ни у други ред фаворита за висок пласман на јесењем Мундијалу у Азији.

Таква ситуација је сасвим одговарала екипи Златка Далића - без притиска, далеко од очију јавности, на миру је могла да се припрема за оно што најбоље ради, а то је да игра на резултат.

Просто невероватно звучи чињеница да су Хрвати до полуфинала Мундијала дошли са само једном оствареном победом у пет одиграних мечева на такмичењу.

Једино је Канада поклекла пред налетима "ватрених", Борјан је савладан четири пута, док су у групној фази такмичења утакмице са Мароком и Белгијом завршене без голова.

Уследио је дуел са Јапаном, који је после 90, а онда и 120 минута игре завршен нерешеним резултатом, а у пенал серији јунак Хрватске био је Доминик Ливаковић, који је одбранио три ударца "самураја" са 11 метара.

Слична ситуација је виђена и у четвртфиналу са Бразилом - "кариоке" су нападале, Ливаковић одлично бранио (први играч на овом Мундијалу који је уписао десет одбрана на једној утакмици), да би у продужетку навијачи прошли кроз ролеркостер емоција.

Бразил је повео у финишу првог продужетка, Хрватска изједначила само неколико минута пре истека 120. минута, захваљујући акцији Динамовог тандема Оршић-Петковић.

Пенали су још једном одлучивали судбину Хрватске и поново су "коцкасти" били смиренији, зрелији, прецизнији од противника, још једном су на голу имали сјајног Ливаковића, који је одбраном ударца Родрига већ у првој серији улио својој екипи додатну енергију и самопоуздање.

А то самопоуздање нимало није без основа.

Успеси Хрватске нису стицај околности - нису случајно "коцкасти" стигли до финала пре четири године, а ни до полуфинала ове.

Русија је била сведок једног од већих изненађења у историји светских првенстава. После три победе у групи (једна од њих против Аргентине, наредног противника у полуфиналу Мундијала у Катару), уследиле су утакмице за које се сада већ може рећи "у хрватском стилу".

Данци су савладани после извођења пенала, на исти начин елиминисана је и Русија, домаћин турнира, да би у полуфиналу Енглеска била бачена на леђа после продужетака.

Сличан тренд Хрвати су наставили и у Катару, а њихове победе у неизвесним мечевима никако нису последица случајности и спортске среће, већ резултат напорног рада, уиграности екипе и самопоуздања грађеног на леђима Марија Манџукића, Ивана Ракитића и Луке Модрића.

Прва двојица завршила су репрезентативну каријеру, али у екипи "коцкастих" је још увек фудбалер Реала и најбољи хрватски играч свих времена (што нимало није лако у конкуренцији Просинечког, Бобана, Шукера...).

Модрић је већ поносни носилац Златне лопте, што додатно добија на значају када се зна да је то учинио у златној ери Месија и Роналда, а хрватску репрезентацију предводи са капитенском траком на руци најбоље што може - играчки, психолошки, људски...

Довољно је видети какво поштовање му указују противници на терену па да се схвати колика је фудбалска величина Лука Модрић.

Без потцењивања квалитета осталих играча "ватрених", Лука је за Хрватску оно што је Меси за Аргентину, што је Роналдо (био) за Португалију, или што је велики Зинедин Зидан био за Француску крајем прошлог и почетком овог миленијума.

Луки се ближи крај каријере, али он за то не мари. Као и Хрватска, везиста Реала дошао је на Мундијал у сенци великих звезда, својих колега исписника Месија и Роналда, који несумњиво играју свој последњи Мундијал у каријери.

Вероватно је ово последње Светско првенство на којем ћемо гледати и Модрића, а утисак је да капитен Хрватске добија неупоредиво мање пажње него што је случај са његовим колегама, несумњиво мање него што Лука заиста заслужује.

Модрић и Хрватска тако деле исту судбину - некако су увек у другом плану, које год такмичење да играју, а вољни моменат, квалитет и, на крају крајева резултат, светска јавност не признаје колико је то потребно.

Модрић ће и поред свега наставити својим путем, наставити да ради оно у чему је најбољи, јер другачије не уме. И наставиће да на својим плећима носи хрватски национални тим, чији успеси ни за кога више не би смели да буду изненађење.