Враћамо се обавезама у домаћем првенству, идемо даље

Пораз од Бразила, нерешено са Камеруном и поменути пораз од Швајцарске, биланс је репрезентације Србије на Мундијалу у Катару.

По свему судећи, може се рећи да је ово максимум српског фудбалског тима и играчки, али и организационо.

Српски фудбалери добили су најбољи могући третман од домаћих медија, стручњака, али и пензионисаних колега.

Општи је утисак да је атмосфера уочи почетка Мундијала била веома инспиративна за "орлове", али све што су навијачи заузврат добили од њих јесте нервоза, неизвесност и прескакање срца, а у појединим моментима и изглед лица као код популарне Мункове слике "Крик".

Фудбалски савез Србије је од осамостаљења, 2006. године променио 13 селектора, а за то време, примера ради Немачка је променила само два, Лева, а на његово место недавно је дошао Флик.

И Србија и Немачка су завршили игру на Мундијалу, али су "панцери" у међувремену освојили по нешто.

Постоји она позната "сви смо ми селектори" или "у Србији постоји седам милиона селектора", један од разлога за ово тумачење је да су фудбалски заљубљеници жељни успеха каквог ретко ко памти, а успех је релативна категорија, додуше више се не задовољавамо квалификовањем на неко од великих такмичења, сада нам је стало и потребне су нам победе које нема, јер изостаје адекватан приступ игри и знање.

На основу виђеног, можда Србија игра фудбал који још увек већина љубитеља те игре не разуме, можда је то плес са лоптом у коме је важно примити више голова...

У групној фази у само три утакмице, Србија је примила осам голова, постигла пет и једино је селекција Костарике примила више погодака од "орлова", чак 11.

Статистички податак довољно говори о томе где је Србија у фудбалском свету.

Свако ко је гајио својеврсну илузију и сан о пласману у нокаут фазу имао је права, али се оптимизмом без покрића не праве резултати.

Није срамота завршити такмичење у групи, срамота је не показати приступ, визију, па, напослетку и стил игре, јер не учествује се на највећој смотри фудбала често.

Фудбал је занимљива деведесетоминутна игра на травнатом терену због непредвидивог тока у коме примера ради Камерун може да савлада Бразил или Тунис актуелног првака света, селекцију Француске.

Главни лик серије "Црни Груја", истоимени јунак, у једној од епизода док је у агонији размишљања о животним одлукама каже: "Збогом срећо, туго, враћам ти се ја."

Актерима вечерашње фудбалске представе је најтеже, јер нису успели да испуне оно што су наговештавали.

Премда, постоје људи којима је много теже, ово је само фудбал који са собом носи и велике поразе, али и победе, које Србији недостају.

"Враћамо се обавезама у првенству", "оставили смо срце на терену", "не знам шта се десило", "па, добро ово је само фудбал"... И јесте, све је тачно, али идући пут мање еуфорично и неће бити приче о томе хоће ли навијачи доћи на трибине стадиона у Србији да подрже национални фудбалски тим.

Показали су фудбалери Србије на Мундијалу да не могу чак ни слабију екипу на папиру да победе, а то је одраз лошег расположења, незнања или једноставно лоше организације на терену и ван њега.

Најлепше што смо видели од српских фудбалера су несумњиво одела којима су отишли пут Дохе, лаик би рекао да је реч о италијанском кроју, дупло копчање, сличан ономе што је Ал Капоне својевремено носио, а резултат на Мундијалу био је као и Капонеова (не)дела - криминалан. Игра је била нешто боља.