Игра наших живота: Од кинеских царева до полинежанских домаћица
Како је све почело? Свака прича о развитку, свака генеза, мора да има почетак. У науци се зна да је пре скоро четири милијарде година у близини хидротермалног отвора на дну океана живео једноћелијски организам који је чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун... Па, који је претеча свим живим бићима која постоје и данас. Има ли и фудбал свој дефинитивни почетак? Неку примитивну протоактивност која је ижџигљала и постала ово што је данас, највећи спортско-културолошки феномен на планети?
Спорт је почео револуцијом. Неолитском револуцијом. У тренутку када су друштва престала да буду оријентисана на лов и сакупљање плодова и када су људи отпочели да обрађују земљу и припитомљавају животиње, створене су и седелачке цивилизације. Управо оне, са насељима, селима и, хеј, градовима, са пратећом и неопходном инфраструктуром, дозволиле су спонтаној игри да се развије у организовани спорт према општим и јасним директивама.
Цуђу
Кина је једна од првих која је дошла до тога. Њена технолошка зрелост дозволила јој је да прва развије многе и данас релевантне ствари, па тако и прву забележену значајнију игру са лоптом.
Традиционална кинеска физичка култура наметала је некомпетитивност спорта, односно одсуство надметања као примарног, па чак и тамо неког квартарног циља. Спорт је био прилика за самоунапређење и култивисање сваке врсте здравља. Такмичарски спортови, са супротстављеним странама, нису били у складу са постулатима хармоније и мира у конфучијанизму, који је, потребно ли је уопште наглашавати, обликовао сваки јоктометар живота на овим пространствима.
Два су била изузетка. Први је био ђуђију, игра налик ономе што данас знамо као поло, који је стигао из Персије. Други, вреднији нашој причи, био је цуђу.
Каже се да је ту игру, у којој се лопта шутира (цу значи шутирати, ђу означава лопту), осмислио Жути Цар лично, митски кинески владар и херој. Свашта се прича, али истина је да је цуђу први пут заигран у периоду Зараћених држава (од 475. до 221. године п. н. е.), највероватније у Шангдонг провинцији. Формализован је током владавине Хан династије (од 206. године п. н. е. до 220. године н. е.), када је постао део официјелног тренинга војника, али и вид рекреације (веровало се да не постоји бољи начин да се раскраве укочене ноге након дугог јахања). Сам цар Ву Ди био је познати играч. У том периоду, према неким наводима, коришћено је шест голова у облику полумесеца са обе стране.
Током Танг династије (608-907) цуђу је наставио да се развија, али је у периоду Сонг династије (960-1279) његова популарност достигла врхунац. Организације, познате као Јуан Ше, биле су, де факто и де јуре, први професионални цуђу клубови. Чланови су били или ентузијасти или професионални играчи, а ови први су морали да ангажују ове друге како би их подучавали, плаћајући их за те услуге. Професионални цуђу играчи постојали су и на дворовима, где су радили на унапређењу вештина чланова елитног друштвеног стратума.
Постојала су два основна модела или стила цуђу игре. Џу ћиу је подразумевао да тимови никада не дођу у контакт, пошто их је делила мрежа висока десетак метара, са голом пречника око 30 центиметара на врху. Принцип није неопходно елаборирати - постигнеш више голова, победио си.
Баи да није садржао гол већ је био демонстрација умећа. Играчи, којих је могло да буде до десет, жонглирали су лопту, ударајући је свим деловима тела осим рукама, покушавајући да изводе трикове приликом одржавања лопте у ваздуху.
Оно што необично подсећа на модерни фудбалски фристајл заправо има упориште у конфучијанском „Ли" принципу, у коме су најважнији етичност, самоконтрола и добро владање. Игра је виђена као микрокосмос живота и приказ јин и јанг дихотомије. Чак, током Веј династије, постојало је уверење међу учењацима да терен представља земљу, лопта једно од небеских тела, а играчи знаке зодијака.
Толико је било важно играти тај спорт, да су у Манџурији играли посебан цуђу на клизаљкама.
Међутим, цуђу је током Минг династије (1368-1644) постајао све мање популаран, делом и јер је повезиван са борделима и декаденцијом. Тимови проститутки би играли цуђу у намери да привуку муштерије. Веома брзо цуђу је постао разонода тек јако малог броја људи у Средњем краљевству, док напросто није нестао.
Територијалном експанзијом и крвотоком копнене и поморске трговине, као и толике друге кинеске новотарије, игра лоптом се проширила тим делом света. На Малајском полуострву игран је сепак рага, игра која делује као легура фудбала и одбојке. Нешто слично играно је и на Филипинима и звало се сипа.
У Кореји је игран чук-гук, а током Сила краљевства (једног од три краљевства пре уједињења) као посебно умeшан играч остао је упамћен краљ Таеџонг Мујеол.
Ипак, нигде ван Кине игра лоптом није била толико развијена колико у Јапану.
Кемари
Нико не зна када је кемари (mari значи лопта) почео да се игра (највероватније у седмом веку), али је готово извесно да се није развио аутохтоно већ да је увезен из Кине. Правила кемарија написана су у 13. веку, када је он већ био дубоко етаблиран у јапанском друштву. Цареви и чланови високог племства почели су дотада увелико да посећују кемари догађаје, али и да суделују у њима, у овим случајевима познатим као hare no marikai (формалне игре лоптом).
Игра се брзо разлила и постала популарна и међу нижим сталежима, али је дворска верзија игре (kuge mari) имала већи и далекосежнији утицај. Цареви Го Ширакава и Го Тоба су били познати занесењаци игром. У Камакура шогунату, шогун Минамото но Јорије, постоје јасне индиције, морао је да абдицира након две године јер није сматран ваљаним владаром, не малим делом и због његове опседнутости лоптом.
Терен је био оивичен са четири врсте дрвета - јавором, врбом, трешњом и бором. Отуд се и играње кемарија често називало „стајање испод/између дрвећа". Гране су биле тримоване како би се лопта одбијена од њих увек враћала играчима. Читава појава имала је форму и обрасце понашања модерног флипера.
Циљ је био да лопта, испрва прављена од јелење коже и испуњена пиљевином, не падне на земљу. Најчешће је на игралишту било осам играча, који су посебну пажњу обраћали на три елемента, позната као „три врлине лопте" (mari no santoku): умешност са лоптом, стратегија и поштовање прихватљивог понашања током играња.
Обичај је био да играчи имају три контакта са лоптом - мекани пријем, јачи шут, обично далеко изнад висине чела, и коначно пас ка другом играчу. Први и трећи шут, лакши за контролу, називани су меаши („женски шутеви"), док је други, компликованији шут, био познат под именом воаши („мушки шут").
Пролеће се сматрало најбољом сезоном за кемари, који је игран од раног поподнева па све док се сенке не издуже толико да постану декор повечерја. Уколико би нека посебно важна персона присуствовала игри, церемонија је почињала цујухараијем, током којег је права или метафорична роса трешењем одстрањивана са дрвећа.
Лопте обложене смесом од беланаца биле су, па, беле, док су оне које су се париле над ватром од борових иглица биле жуте. Једне су симболисале месец, друге сунце.
Током игре често су понављане мантре, кратке речи као што су „Ари" или „Ја", што су заправо имена духова који обитавају у дрвећу. Кемари је игран и као обред призивања кише приликом посебно сушног периода, али је изнад свега његова сврха била у уживању и забави.
Кемари је завршаван тако што је лопта шутирана високо у ваздух, да би је онда вредношћу социјалног ранга најважнији играч ухватио у рукав свог кимоноа.
Постојале су различите школе кемарија, које су проповедале различите технике и правила понашања, а играчи су носили специјалне чарапе, чије су боје и дезен откривале ниво њиховог знања и поштовања које су тим знањем измамљивали.
Фуџивара Наримичи, познат и као „светац кемарија", био је играч који се сматра најбољим који је икада играо кемари. Према легенди (или можда не легенди?) посветио је 7.000 дана свог живота игрању кемарија.
Сам кемари јесте био дуговечнији од цуђуа, али је услед Меиџи рестаурације (1868. године) и јапанског незадрживог хрљења ка модернизацији и због одбацивања древних феудалних обичаја готово престао да се игра.
Марн Грук (Марн Гук)
Као са много чим, у вези са културом Абориџина у Аустралији немогуће је бити прецизан са временским одредницама. Сматра се, пак, да је Гундитџимара народ из предела који су данас на западу државе Викторија играли марн грук вековима, можда миленијумима.
Према опису европских досељеника са почетка четрдесетих година, игра је подразумевала велику гомилу дечака и мушкараца. Један од њих би пустио лопту на земљу и у исти мах је шутнуо (дроп кик би била модерна одредница овог потеза), док би остали скакали да је ухвате. Замислите сцену са бидермајером и девојкама на свадби, помножите број учесника са десет и отприлике ћете добити јасну слику. Читав поступак шутирања и хватања би се понављао сатима.
Више журка него спортско надметање, победника (ако га је било) одређивао је најдаљи шут или највиши скок. Понекад би се победником сматрала екипа која највише пута шутне лопту. Када смо код ње, она је прављена од коже опосума, а била је увезивана тетивама са кенгуровог репа.
Немачки природњак Вилијам Блондовски описао је у другој половини педесетих година 19. века игру лоптом (прављену од корења рогоза) коју је видео међу Јере Јере народом, а која се искључиво играла ногама. У Новом Јужном Велсу, чланови Вирајџури племена време су проводили играјући Вогабалири, у коме је такође једини екстремитет у употреби била нога.
Малтене на сваком острвцету Полинезије постоји култура бацања увис и хватања лопти или лоптастих предмета (поморанџе су биле посебно популарне). Ово жонглирање, познато под различитим именима (пеи, хико, фуага...), увек су изводиле жене, углавном рецитујући стихове или певајући.
У Микронезији, прецизније на Кирибатију, вековима је игран те боири, у којем је циљ био држати лопту од учвораног сувог лишћа у ваздуху, заједно са саиграчима, али искључиво користећи ноге.
И? Која од ових недвосмислено старих игара јесте почетак фудбала? Заправо, ни једна једина. Фудбал је спорт модерног доба, а свака од култура која је одржавала ове древне спортове и активности нестала је или је морала драстично да се модификује приликом првог додира са модерношћу. Ове игре су реликвија, њихова веза са фудбалом непостојећа.
Не, трагови нас воде другде. Почетак фудбала морамо да пронађемо на другој страни...
Коментари