Кад костим допуни карактер

Колико пута смо, после емитовања неког филма или серије, чули коментаре дивљења дате на рачун костима? А колико пута није било тако? Имамо право да нам се костим свиди или не, као и на то да га разумемо или не разумемо.

Можда јесте одличан, али је сувише привукао нашу пажњу јер други ствараоци нису били на висини свог задатка, или је можда аутор костима наметљив и није способан за тимски рад.

Колико пута нам је костим на глумцу изгледао усиљен, неприличан карактеру, налик на пуку илустрацију и недовољно ликовно обрађен, сувише нов, па и историјски неодговарајући? Недорађен?

У мору домаћих и страних продукција са савременом или историјском тематиком, гледамо добра и несрећна костимографска решења, понека фантастична али неприметна, јер тако и треба да буде, или она која имају задатак да буду слике од костима.

Ко је костимограф и какав може бити његов допринос?

То је онај сарадник који ће костим саобразити карактеру који глумац тумачи и који ће гледаоцу спољашњим средствима дочарати унутрашњу слику датог карактера и одредити епоху на историјском хоризонту, обележити начин живота драмског карактера, његов економски и друштвени статус, образовање, припадност народу, групи, понудити ликовну естетику тренутка и места, а понекад са својим радом остати готово за све неприметан, осим за праве познаваоце филмског посла.

То је неко ко је целог радног века у предворју науке и користи достигнућа научних дисциплина трагајући за чињеницама. Костимограф посматра свет и све оно што настаје у уметности у његовој средини, али и у културном кругу чију културу и израз разуме и препознаје. То је све само стартна позиција на сваком новом почетку стваралаштва јер су три појма увек ту да ствараоцу задају муке: култура одевања, драмски карактер и продукција.

Култура одевања као познавање фактора који су утицали на настанак одређене ношње, службеног одела, радне одеће, свечане, као и украшавања лица и тела, начина израде одеће, од пећинског човека, па надаље кроз историју људског друштва. Култура одевања као познавање историје одевања, промена облика и материјала насталих као последица размене информација кроз освајања и трговину, ширење религија и културних утицаја, успостављање закона и догми, праваца и стилова, технолошког напретка, моде.

Драмски карактер као глумац у одређеној улози, али и у костиму који му неће спасти улогу, али му зато може помоћи и одредити му место у времену, географији, историјском, друштвеном и економском контексту, обојити га психолошки, социјално и карактерно, костим у коме ће се он осећати као тај, неко други ког у том тренутку игра.

Костимографско решење није подражавање података, није препричавање историјског костима, већ представља суштинско познавање културе одевања, свих фактора који су утицали на њихово настајање и промене, есенцијални запис у уметниковом унутрашњем бићу и неопходно одвајање од имитације. Костимографско решење није реконструкција – реконструкција костима припада музејима.

Гледали смо бројна светска и домаћа остварења. Времена су се мењала. У свету су буџети постајали већи, а у домаћој продукцији мањи. Технологија је донела савршенију слику и звук. Наше очи су се навикавале на све већу употребу специјалних ефеката, а у том претеривању гледалац се увлачи у неки виртуeлни свет, чиме готово да се елиминише непосредност и активирање узвишених чула.

Сваки костимограф има исту жељу – да начини историјски костим овековечен кроз форму филма или ТВ серије, да уплови у решавање стотина карактера када је дијапазон могућности у креирању ликова велики.

Међутим, те одлуке нису лаке. У свим доступним писаним, ликовним и материјалним изворима треба извршити селекцију која ће постати основ за креирање ликова, настојати да се не праве материјалне грешке, а правити намерне, односно налазити решења која се уклапају у договорен ликовни кључ.

Следећи ниво који се мора освојити чини реализација: избор тканина и свих других материјала и спровођење у реалност замисли која одговара режији, објективу и глуми. Треба се одлучити за текстуре материјала, растер дезена, праву меру патинаже, интервенције на лицима глумаца. Овај ниво је најузбудљивији и најкреативнији, а то је управо оно што око камере преноси гледаоцу.

Какво костимографско решење нам је пренело око камере у серији "Немањићи – рађање краљевине"?

Ауторски рад Стефана Савковића, костимографа ове серије, представља изузетно квалитетан допринос раду на њој и заиста посебан ликовни доживљај. Овај костимограф је материјализовао једну узбудљиву личну замисао инспирисану средњовековном сликом живота коју је стекао истражујући изворе и колоратуром и атмосфером фреско-сликарства и иконописа.

Слојевито, зналачки и интуитивно укомпоновао је словенске елементе одевања, форме коју су Словени затекли на Балкану и елементе прихваћене под утицајем византијског културног круга.

Костимом је досликао карактере из наше историје, безимене ликове из народа и војске и целокупну костимску слику довео је у склад са сценографијом и природом. Његов избор материјала је крајње једноставан и непретенциозан, а тканине је користио као сликарско платно.

Његова игра боја, дрски и сочни комплементарни колористички односи, тонови којима маестрално влада, а који осликавају сваки фрејм утиском бојења тканина биљним бојама, дораде костима сликарском четкицом, вез канапом, начин коришћења коже, метала, комбинације решења која пре припадају примитивној уметности него савременом технолошком тренутку, били су ауторови избори у реализацији. За таква решења се требало одлучити и маестрално их реализовати да би резултат био онај који нам је пренело око камере.

Те одлуке су саму слику учиниле животнијом и ближом у комуникацији са гледаоцем.

Дуго смо чекали да у домаћој продукцији видимо костимографско остварење оваквог уметничког домета и доприноса.

Све ауторске одлуке, вештине и знања приближене су гледаоцу путем костима, као и дух нашег средњег века. А томе су додали још један виши ниво – имагинацију народне поезије и бајке. Тиме је костимограф испунио задатак који му је поверен, али и осликао чудесну атмосферу мистике, мита, чак и кроз визуру футуристичког стрипа.