Око магазин: Mare Salutis – море спаса

Медитеранска рута бележи највећи број страдалих у односу на друге избегличке руте, на којој је од 2014. године до данас изгубило живот око 28 000 миграната. У потрази за бољим животом у Европи, мигранти најчешће крећу из Либије и Туниса. Испловљавају на ручно прављеним чамцима које им за огроман новац продаје либијска мафија. Чамци су најчешће метални, дрвени или пак гумени. Број избеглица на чамцу варира, некада их буде педесетак, а када су у питању рибарски бродови у чамцу буде и по неколико стотина људи. Брод „Лекара без граница” је једном приликом изводио акцију спасавања више од 600 миграната. Ови ручно прављени чамци су небезбедни, обично препуни људи и без икакве наутичке опреме… Већина избеглица су и непливачи.

Покушаји преласка Медитерана су готово свакодневни. Организација "Лекари без граница" је у протеклим годинама од сигурне смрти спасла више од 90 000 миграната. Мигранти покушавају да доплове до италијанског острва Лампедуза које је од либијске обале удаљено око 300 километара. Без навигације и познавања мора, на несигурним и често неисправним чамцима мигранти данима лутају по мору, многи од њих страдају у олуји, многи дехидрирају.

Брод "Џио Барентс" на коме је била и екипа РТС кренуо је средином новембра прошле године из луке Чивитавекија у Италији и после неколико дана пловидбе на тридесетак километара од либијске границе, у међународним водама изведена је акција спасавања 57 миграната који су на малом чамцу кренули из Либије. Како су нам мигранти испричали на мору су провели 18 сати а на овај, малтене самоубилачки пут кренули су из различитих разлога. Избеглице из Судана беже од, како су рекли, расистичких прогона у Дарфуру, они који су дошли из Пакистана и Бангладеша надају се бољем економском животу, из Етиопије беже због сукоба различитих етничких група. Потресно је сведочење египатских миграната који говоре о језивом третману кроз који су на свом мигрантском путу пролазили са либијским трговцима људима. И сви се они надају бољем животу у Европи.

А Европа је свој став према мигрантима променила. Од подршке мигрантима и заједничке акције спасавања које је са невладиним организацијама на Медитерану спроводила 2014. и 2015. године, Европа је сада заузела већински антимигранстки став. Из фондова Европске уније финансирају се бродови Либијске обалске страже која патролира либијским водама и хапси мигранте који покушавају да пређу Медитеран. Одводе их у прихватне центре или затворе, како их мигранти називају, у којима их, по њиховим речима, малтретирају, туку, силују и из затвора излазе уз огромну своту новца коју је породица избеглих принуђена да прикупи и тако плати њихову слободу. Кршење људских права у либијским мигрантским центрима забележено је и од стране Уједињених нација.

Прилив миграната у Европу, европске земље покушавају да спрече и бројним и законима који отежавају рад невладиних организација које спасавају људе на мору: условљавају их да се враћају у Италију након једне изведене акције спасавања иако у близини на мору и даље има ургентних позива за помоћ, додељују им као сигурне луке за искрцавање удаљене градове на северу Италије чиме отежавају и смањују њихове друге акције спасавања. Тренутно има око 15 организација које бродовима и авионима недгледају Медитеранско море и покушавају да спасу људе које је крајњи очај натерао на овакав избор.

Међународне конвенције налажу да се човеку који је у опасности на мору помогне, да се он одведе у најближу и сигурну луку. Иако се већина спасавања изводи у међународним водама у либијској и малтешкој спасилачкој зони, мигранте углавном одводе у италијанске луке. Зашто? Пошто је Либија земља из који мигранти беже, немогуће их је вратити у Либију као прву сигурну луку, друга најближа земља је Малта али Малта, по изјавама хуманитарних радника "Лекара без граница", не одговара на спасилачке позиве који су им упућени. Трећа сигурна лука је Италија. Тако је у Италију протеклих година, само од стране "Лекара без граница" доведено и од сигурне смрти спасено око 90 000 избеглица које претежно долазе из супсахарске Африке, Сирије, Пакистана…

Оне који преживе пустоловину на Медитерану, када дођу на тло Европе, тек чека даља неизвесност. Добијање азила некада траје годинама. Неки од њих, за које италијанске имиграционе власти утврде да нису животно угрожени у земљи из које долазе, биће депортовани назад. Неки ће чекајући да добију азил побећи из избегличког кампа и свој живот у Европи наставити у илегали, нажалост често и у криминалу. Неки ће покушати да се споје са фамилијом која је у некој другој европској земљи и из Италије ће отићи рецимо у Белгију, али ће их белгијске власти на основу усвојеног Даблинског споразума поново вратити у Италију као прву земљу Европске уније у коју су они дошли. Често, за ове људе, неизвесност доласком у Европу тек почиње. Мада, какао многи од њих у разговору за РТС кажу – они су већ мртви после свега што су у својим земљама или на мигрантском путу прошли, тако да ни опасност Средоземног мора ни бирократија Европске уније за њих није никакав проблем. За њих је то спас.

Документарни филм ће бити приказан на РТС 1 у емисији Око магазин у уторак 11. јуна у 18 часова и 25 минута.

Сценарио и режију документарног филма "Mare Salutis – море спаса" потписује Слађана Зарић. Сниматељ је Никола Ђуровић. Монтажер Марко Вујовић, дизајнер звука Бојан Манговић, композитор Владимир Тошић.