Мини циклус Бернарда Бертолучија

У оквиру мини циклуса Бернарда Бертолучија, током августа, биће приказани филмови: Последњи кинески цар, Сањари, Чај у сахари и Опчињени.

У филму Последњи кинески цар (1998) упознаћемо трогодишњег Пу Јиа, кога на престо забрањеног града поставља бескурпулозна царица. Иако би више волео да се игра са другом децом, млади владар ласкањем бива обманут да прихвати одговорност и привилегије престола.

Филм Последњи кинески цар Бертолучија овенчан је са чак девет Оскара и носи снажан ауторски печат, можда и због чињенице да је режисер, пре снимања овог филма, био у шестогодишњем добровољном егзилу.

У филму Чај у Сахари наилазимо на одличну глимачку екипу, на челу са Џоном Малковичем, у причи о младом брачном пару чија се блискост изгубила током десет година њиховог брака. Последња нада за њихов брак је путовање по северној Африци.

Контроверзним филмом Сањари, који је приказан ван конкуренције на 60. филмском фестивалу у Венецији, Бертолучи је потврдио своје припадање шездесетосмашкој генерацији и њеној животној филозофији.

Филм говори о мају 1968, када се сусрећу Изабела и Тео са Американцем Метјуом. Временом, они постају све више упућени једни на друге, а њихове емоције и еротизам у једном тренутку експлодирају, па тако њихова игра поприма епитет екстремне.

Филмско остварење Опчињени је снажна драма о страсти и пожртвовању у окрутним временима. Филм је сниман на предивним локацијама у Италији и Кенији.

Бернардо Бертолучи

Познати режисер и сценариста рођен је 1940. године у Парми, у Италији. Интересовање за филм показао је још у детињству, па га је отац, који се, између осталог, бавио и филмским критикама за локалне новине, подучавао филмској уметности.

Када је завршио средњу школу, добио је камеру и помоћу ње је правио кратке филмове у којима су улоге имали чланови и пријатељи његове породице. Студирао је модерну књижевност на Римском универзитету, где је упознао врхунског режисера Паола Пасинија, који му је дао посао асистента режисера.

Бертолучи убрзо напушта факултет и све своје време посвећује прављењу филмова. Током студија, а и касније, писао је поезију и издао неколико књига од којих су неке добиле престижне италијанске награде.

Наредних година режирао је два филма, од којих је један, Пре револуције, добио награду Фестивала у Кану. Међутим, ови филмови нису га финансијски ојачали, тако да после њих одлази у нафтну компанију Шел, за коју је радио документарце о пословању фирме.

Све до седамдесетих година, Бертолучи снима филмове без већег комерцијалног успеха, међу којима се издваја једино филм Љубав и бес.

Сматра се да је један од узрока незнатног успеха његових тадашњих филмова био њихов наглашени политички тон, проистекао, сва је прилика, из режисерових личних политичких убеђења (Бертолучи је, наиме, постао члан комуниста).

Први велики успех доживео је са филмом Последњи танго у Паризу, у ком је глумио Марлон Брандо. За овај филм био је номинован за Оскара и Златни глобус, али награде ипак није освојио, јер је филм садржао сцене које су се седамдесетих година сматрале порнографским.

Врхунац Бертолучијеве каријере био је филм Последњи кинески цар, из 1987. године, који је освојио мноштво награда од којих се издваја девет награда Академије.

Последњих петнаестак година, Бертолучи у просеку пласира један филм сваке три године. Његова значајна остварења била су Мали Буда и Украдена лепота, у којима су глумили веома познати глумци попут Лив Тајлер, Бриџит Фонда, Киану Ривса, Џереми Ајронса, Џона Малковича.