Ерик Ромер, уметност морала и вођења разговора

Овај покрет јавио се педесетих година прошлог века као последица жеље аутора да имају потпуну уметничку слободу, насупрот ригидним студијским системима рада. Резултат је био низ филмова опуштеније структуре, са много импровизација, како у кадрирању, тако и у начину приповедања и глумачким извођењма. Филмски аутори нису располагали великим буџетима, али су новим приступом остварили велики утицај и ван Француске. Најистакнутија имена ове генерације данас важе за великане кинематографије – Клод Шаброл, Жан-Лик Годар, као и Франсоа Трифо и Ањес Варда чије су циклусе гледаоци РТС-а већ имали прилике да виде.

Ерик Ромер биће представљен са 22 дугометражна и осам кратких филмова. За разлику од досадашње праксе, они неће увек бити поређани хронолошки, већ и по тематским целинама. Ромер је пре режије радио као професор и новинар, а потом и као филмски критичар. Његов опус и нарочито приступ филмском приповедању постаје разумљивији када се узме у обзир то да је више волео и ценио књижевност од филма, као и да је био верник католик и конзервативних схватања. Након неколико кратких филмова, прилику да сними први дугометражни дао му је Клод Шаброл и тако је настао "Знак лава“, први у циклусу. Наслов алудира на хороскопски знак под којим је главни протагониста рођен и прича се дотиче питања среће и судбине.

Већ наредне, 1963. године, Ерик Ромер почиње да ради на изузетно цењеном циклусу "Шест моралних прича“, бавећи се темама које се у либералном свету сматрају застарелим и превазиђеним. Међутим, ма какав свет био, пажљиво се бавећи својим јунацима, Ромер открива да се они сусрећу са уобичајеним дилемама и на луцидан начин анализира модерног човека. У својим филмовима Ромер у други план ставља атрактивност, брз темпо и сличне технике које одвлаче пажњу од самих протагониста. Његови кадрови су неретко дуги и људи у њима воде дугачке разговоре. Волео је да ради са натуршчицима, а њихова окружења су неретко места за одмор, приобаље, природа, а неуобичајно много времена проводе у кретању с места на место. Опуштени, ликови из Ромерових филмова имају времена за оно што је велики подсетник колико се свет променио и колико су, парадоксално, ови филмови баш данас актуелни – имају времена за разговор. Често импровизованим дијалозима придаје се нарочита пажња и ту до изражаја долази то колико је језик значајан за комуникацију. Не само што је долазила до изражаја споменута Ромерова љубав према књижевности, већ је и развио метод снимања сцена, где је радио много проба са глумцима, а онда је потом само снимање ишло релативно брзо.

Шест моралних прича почињу краткометражном "Пекарком из Монсоа“, на који се надовезују "Сузанина каријера“, "Колекционарка“ и "Моја ноћ код госпођице Мод“, филм којим је стекао међународно признање и номинацију за Оскара, па потом "Клерино колено“ за који је добио главну награду на фестивалу у Сан Себастијану и завршни филм у циклусу, "Љубав поподне“.

У опусу Ерика Ромера налазе се још два циклуса и сви филмови биће приказани на РТС-у. "Комедије и пословице“ снимао је осамдесетих и састављене су од шест филмова, почев од "Авијатичареве жене“ па до "Пријатеља моје пријатељице“. Сваки од ових филмова заснован је на једној пословици, а за трећи, "Полина на плажи“, добио је награду Сребрни медвед за режију на Берлинском фестивалу. Деведесетих је наставио да ради снимивши циклус "Приче о четири годишња доба“, а Златног лава за животно дело добио је 2001. године на Венецијанском фестивалу.