Циклус филмова Франсоа Трифоа на РТС 2

Каријеру је започео као филмски критичар култног часописа "Филмске свеске" (увео га је Андре Базен - оснивач часописа, теоретичар филма, утемељивач "новог таласа", Трифоов духовни отац) , да би сопствени избор критика и есеја објавио у књизи "Филмови мог живота". Бескомпромисним ставом и његовим нетактичним представљањем, привукао је пажњу јавности. Први је указао да Хичкокови филмови, осим забављачке имају и уметничку вредност, оригиналност и садржајност. Користио је технике које су дошле са Новим таласом - манипулацију перцепцијом посматрача, монтажне скокове, снимање камером из руке. Својим делима гледаоцима је слао јасну поруку, да на великом платну гледају филм, а не стварност.

Захваљујући новцу који му је обезбедио таст, 1959. године снимио је дебитантски филм 400 удараца, добио награду за најбољу режију и освојио Кански фестивал (имао је и номинацију за Оскара). Тај филм је на велика врата увео "нови талас" као нови филмски покрет младих синеаста.

Податак да је главни јунак редитељевог аутобиографског осврта на период адолесценције - млади Антоан Дуанел, заправо Трифоов алтер-его наговестио је испреплетаност сопственог живота и уметности коју је стварао. Од тог тренутка, Жан-Пјер Лео, глумац који је отелотворио редитељев алтер-его у филму 400 удараца, постаје важна фигура у његовој каријери. Наставио је да игра лик Антоана Дуанела, у трилогији филмова о сентименталном васпитању Украдени пољупци (1968), Заједничка постеља и сто (1970), Љубав у бекству (1979).

Њихову сарадњу Трифо је најбоље описао изјавом: "Измишљени јунак Антоан Дуанел је мешавина два стварна човека - Франсоа Трифоа и Жан-Пјер Леа". Већ на следећем филму Пуцајте у пијанисту (1960) са Шарлом Азнавуром, споју филм ноара и музичке драме са елементима слепстик комедије, култни редитељ је окупио екипу сталних сарадника који су га пратили на сетовима током читаве каријере. Пратиле су га и свилене женске чарапе, огледала, Балзак, трагање за апсолутним, одрастање, детињство, мушко-женски односи, Америка, вештина живљења, култ смрти. Љубав према књигама, француски редитељ је можда најбоље рефлектовао у екранизацији ванвременског дела Реја Бредберија Фаренхајт 451 (1966).

Нажалост, према речима Николе Попевића, уредника Редакције филмског и страног серијског програма, тај значајан филм из Трифоовог опуса није се нашао у оквиру циклуса на РТС-у, јер није било могуће реализовати уговор са носиоцем лиценцних права.

Као константан мотив у филмовима култног аутора истиче се "љубавни троугао", посебно разрађен у мелодрамама Жил и Џим (1961), Нежна кожа (1964), Две Енглескиње и континент (1971). Трифо је играо у неколико својих филмова (Зелена соба, Дивље дете и Америчка ноћ) , али никада није био озбиљно схваћен као глумац. Његовим идеалним двојником сматрао се Шарл Денер. Франсоа Трифо је говорио: "Филм сутрашњице ће личити на особу која га је направила, а број гледалаца биће пропорционалан броју пријатеља који редитељ има". На гледаоцима је да закључе да ли је велики синеаста био у праву или не.