Марио Бава, мајстор страве

Марио Бава (1914-1980) један је од најбољих, најзначајнијих, најутицајнијих, најразноврснијих хорор редитеља у историји филма: оставио је неизбрисив траг не само у италијанском хорору, где се слободно може назвати зачетником свих вредних тенденција, него и у светском филму уопште, невезано за жанр. Ово прво очигледно је у хорорима свих италијанских хорор редитеља који су за њим уследили, од Дарија Арђента до другоразредних имитатора; ово друго признали су многи, у распону од Тарантина и Тима Бартона до Мартина Скорсезеа. Федерико Фелини је Баву препоручио за редитеља сегмента у омнибусу према Е. А. Поу, Необичне приче (L' histories extraordinaires, 1967), а када је ту епизоду („Tobby Dammit") ипак лично режирао, иконографију демонске инкарнације (плавокоса девојчица у хаљиници, са лоптом у рукама) позајмио је директно из Бавиног филма Операција страх (1966).

Генијалност овог уметника филмске страве не може се довољно нагласити; његов значај за хорор филм фундаменталан је и прворазредан - и то не у историјском, антикварском смислу. Не, његови најбољи филмови свежи су и запањујуће живахни и дан-данас, а међу њима је бар пет-шест безвремених класика.

У његовом опусу налази се корен свих битнијих мотива и стилских поступака који ће постати карактеристични за италијански хорор филм. Заједно са Рикардом Фредом увео је трилер-хорор и фантастику у италијански филм. Његов готик је знатно комплекснији, психолошки убедљивији и озбиљнији од третмана готских мотива у Хамер продукцији или код Роџера Кормана. Такође, у поређењу са поменутима, филмови су му знатно сензуалнији и успешнији у изазивању страве, грозе и ужаса.

Најразноврснији аутор италијанског хорора, Марио Бава је подједнако успешан у хорор-трилеру, натприродном хорору, готику, научној фантастици, пеплуму, вестерну или road-movie трилеру. У колору или црно-бело, притајено сабластан (Операција страх) или експлицитно насилан и крвав (Ланчана реакција), кемп-раздраган (Колико пута... те вечери) или ултрабрутално нихилистички (Бесни пси), Бава увек извлачи максимум из предлошка и оплемењује га својим приступом.

Био је први хорор режисер који је потенцирао мрачне и ироничне завршнице филмова, а заслужан је и за прву велику женску звезду у историји хорора: Барбара Стил постала је некрунисана краљица европског хорора захваљујући култном филму Маска демона.

Пре него што је почео да режира у 46. години живота, био је директор фотографије у филмовима аутора какви су Роберто Роселини, Г. В. Пабст и Раул Волш.

Сва своја ремек-дела направио у условима невероватно ниских буџета и техничких неуслова на нивоу најранијих филмова Роџера Кормана, и успео да се то не одрази на њихов визуелни идентитет и општи квалитет. Рецимо, када је продуцент остао без новца усред снимања Операције страх, глумци и екипа су довршили рад на филму бесплатно, из поштовања према Бави и пројекту.

Његов син, Ламберто Бава, постао је и сам значајан режисер хорора (гостовао је у Београду пре две године); занат је пекао код оца, чији је асистент био на свим филмовима почев од 1965.

РТС-овој публици Марио Бава биће приказан и неким својим делима ван жанра хорора и трилера, попут шпагети-вестерна и комедије.

25. јун - Маска демона (La maschera del demonio, 1960). Вештица на чије лице прикују „Маску демона" са ломаче проклиње своје мучитеље. Неколико векова касније, она случајно бива васкрснута и уз помоћ васкрслог демонског љубавника свети се потомцима некадашњих инквизитора док покушава да се инкарнира у тело своје пра-пра-пра-унуке. Врхунска, мрачна поезија на филму: савршена, и ретко досегнута атмосфера готског хорора.

2. јул - Девојка која је сувише знала (La ragazza che sapeva troppo, 1963). Званично први ђало (giallo) трилер икада. Већ у њему Бава је поставио све кључне мотиве: обична особа постаје сведок злочина а потом и „детектив"; полиција је неспособна и/или скептична према главном јунаку; мистерија идентитета убице (који је често у кожном мантилу, са рукавицама и шеширом); неочекиван преокрет на крају (што укључује неочекиван пол убице); луцкасти споредни ликови и бизаран хумор...

16. јул - Три лица страха (I tre volti della paura, 1963). Један од најбољих хорор омнибуса свих времена. Три хорор приче повезане су само преко нарације Бориса Карлофа, али све три су натпросечне. Прва говори о жени која краде прстен са старичине самртне постеље, а ова се враћа по исти са незаборавно искеженим лицем. Друга је о згодној жени коју телефоном прогони воајер с претњом да неће дочекати зору (могућа инспирација за почетак филма Врисак, Веса Крејвена). Трећа је уједно и најдужа и најбоља: док су прве две смештене у модерни амбијент, трећа је готик базиран на причи Алексеја Толстоја „Породица вукодлака" која се дешава у Србији.

23. јул - Ножеви осветника (I coltelli del vendicatore, 1966). У овом филму Бава као да прави своју верзију чувеног вестерна Шејн, али пребацујући га у окружење викинга. Викиншки јунак, вешт у баратању ножевима, штити младу жену и њеног малог сина од зликовца који жуди за њом и за влашћу.

30. јул - Операција страх (Operazione paura, 1966). Уникатно сабластан спој готика и мистерије: доктор долази у малено село да изврши аутопсију убијене жене. Како изгледа, починилац је дух девојчице чија мајка, бароница, живи у злокобној вили... Иако су убиства прилично брутална и крвава за то доба и за тај поџанр, нагласак је ипак на густој атмосфери изолованог села опседнутим страхом од натприродне претње која може да се окоми на било кога. Мајсторски постигнута језа, сјајни декори и фотографија, и још једна Бавина иновација која ће касније често фигурирати у италијанском хорору: мотив детета као потенцијалног „монструма".

06. август - Пет лутака за августовски месец (5 bambole per sa luna d'agosto, 1970). Гости богатог индустријалца на једном острву постају жртве тајанственог убице. Рутински трилер са нешто наглашенијим злочинима и Бавином злочестом иронијом.

13. август - Реј Колт и Винчестер Џек (Ray Colt & Winchester Jack, 1970). Шпагети вестерн о двојици одметника у потрази за мапом која показује место где је закопано злато док се млада Индијанка претвара да им помаже, а заправо их окреће једног против другог.

20. август - Колико пута... те вечери (Quante volte... quella notte, 1971). Еротска комедија о момку и девојци који тек што су се упознали. Једне вечери она се враћа поцепане одеће а он има огребано чело. Затим четири различите особе нуде четири сасвим различите верзије тога шта се десило те ноћи...

27. август - Ланчана реакција (Reazione a catena, 1971). Бар туце ликова налази се у и око куће у заливу и бори се за наследство тог имања, што служи као изговор за десетак маштовитих, жестоких сцена убистава. Марио Бава овде поставља темеље слешеру, при чему је копија његовог филма најочигледнија у серијалу Петак 13. Иако су овде мотиви приземни (наследство), Бава заплет третира са много више духа и самосвесног црног хумора, а сцене убистава су прави мали бисери. Пошто су поједини призори били превише крвави за време када је настао, ово је највише цензурисан од свих Бавиних филмова.

10. септембар - Крвави барон (Gli orrori del castello di Norimberga, 1972). Овај покушај модернизовања готика говори о човеку (Џозеф Котн) који се враћа у породични замак у Аустрији и нехотице оживи свог злогласног претка, садистичког Крвавог Барона. Оплемењен је типично Бавином стилизацијом а контраст између модерног света данашњице (према коме је Бава имао изражену дистанцу) и мрачних подрума и соба за мучење у старом замку је врло занимљив.

17. септембар - Лиса и ђаво (Lisa e il diavolo, 1973). Главна јунакиња (Елке Зомер) је у Шпанији као туриста: након што је импресионирана сликом ђавола, почиње да виђа човека који му наликује (Тели Савалас). Онда доспева у готску вилу, а делиријум који уследи немогуће је препричати... Визуелно предивна стилизација компликованог заплета у коме се реинкарнација, кошмари, убиства и васкрсења одигравају логиком кошмара из кога буђење води само у нови кошмар. Ово је готик који се граничи са арт филмом.

24. септембар - Бесни пси (Cani arrabbiati, 1974). Иако се не ради о хорору већ о роад-мовие трилеру, ниво реалистичног насиља, нихилизма и саспенса који Бесни пси производе може се мерити са најкошмарнијим деоницама најбољих филмова Вилијама Фридкина. Преко 90% филма смештено је у натрпани ауто који пљачкаши банке отимају на семафору јер је њихово возило избушено полицијским мецима. Возач отетог аута је отац који жури да свог болесног сина (у грозници) одвезе у болницу, а са тројицом зликоваца је и млада жена коју су покупили као таоца. Ово је далеко најмрачнији филм Марија Баве и један од најклаустрофобичнијих, најнапетијих икада снимљених.

01. октобар - Кућа истеривања ђавола (The House of Exorcism, 1975). Бавин артизам и неразумљив заплет филма Лиса и ђаво нису били по вољи продуцента, Алберта Леонија, па је он, у жељи да инкасира успех Истеривача ђавола (1973) сам доснимио сцене у којима опседнута жена, везана за кревет, вришти, бљује, избацује гуштере и псује свештеника који би да истера ђавола из ње. Надреални призори Бавиног филма измонтирани су тако да се на сумњив начин надовезују на њена мумлања. Ово је у сваком смислу скрнављење Бавиног филма Лиса и ђаво, али није лишено занимљивости посматрано као феномен и куриозитет.