Век Радио Београдa у ПТТ Музеју

Радио је, као један од првих масовних медија, утицао на друштвену, културну, економску и интелектуалну историју 20. века.

Oбласт радиофоније, за коју је прво била заинтересована војска због својих потреба (безбедног и брзог слања порука), брзо је препозната као област од ширег, државног и политичког, а затим и културног и економског значаја.

Од краја Првог светског рата, ресорно министарство за област радиофоније било је Министарство пошта и телеграфа. Министарство је, у име државе, давало концесије за изградњу радио-станица, прописивало услове експлоатације и рада станица, склапало уговоре и доносило правилнике и друге законске регулативе из области.

Први радијски спикери у Србији били су инжењери Министарства, Михаило Симић и Добривоје Петровић. Они су учестовали у првом, пробном емитовању радијског програма, 19. септембра 1924. године, као и у поновљеној емисији 24. септембра. На основу њиховог рада, одобрен је редовни радио-програм „Главног радио телеграфа Београд – Раковица – Врачар”, од 1. октобра 1924. године.

Ова двојица инжењера заслужна су и за емитовање програма из радио-станице изграђене у згради Министарства ПТТ. Наиме, после прекида емитовања редовног програма, да би премостили време до отварања нове београдске станице, у згради Министарства ПТТ у Делиградској улици, инжењери поште направили су студио, из кога је, од децембра 1927. године, емитован редовни програм. Пробна радиофонијска станица Министарства Пошта и Телеграфа емитовала је програм који се састојао од музике са плоча, концерата из студија и предавања.

Емитовање је прекинуто 18. 3. 1929. године, када је пробне емисије започео „Радио Београд”. Михаило Симић и Добривоје Петровић учествовали су и у емитовању пробног програма „Радио Београда”, као и у свечаном отварању програма, 24. марта 1929. године.

Према садржају појединих докумената из архива ПТТ музеја, идеја и иницијатива за оснивање „Радио Београда” потицала је од Министарства ПТТ односно, од појединих чиновника, од којих, поред поменутих инжењера, можемо навести и начелника, а затим и директора у Министарству, Милана Ж. Ђорђевића, који је пропаганду за радиофонију вршио и преко свог часописа „Телеграф и телефон”, касније штампаног под називом „Радио, телеграф и телефон”.

Министарство ПТТ је одржало лицитацију, за оснивање модерне радиофонијске емисионе станице – „Броадкастинг” у Београду у септембру 1926. године.

Уговор са Друштвом Радио Београд А.Д, потписан је у фебруару 1928. године, а у члану 15. нацрта уговора било је наведено: „Све станице намењене су јавној радиофонској служби за неговање и унапређење националне културе и просвете, за привредне и опште државне и народне потребе. Сви циљеви једне радиофонијске службе постижу се неговањем књижевног језика, ширењем наука, књижевности и уметности, васпитавањем народа путем предавања, преношењем државних, националних и уметничких приредби општег значаја, приређивањем и преношењем музичких извођења и позоришних представа, репродукцијом одабраних грамофонских плоча и слично, објављивањем метереолошких, берзанских, економских, спортских и других вести од интереса за нашу привреду и ширу јавност и ширењем дневних вести од општег државног и народног значаја.”

Овај члан показује колико је за државу било значајно отварање радио-станица односно, емитовање редовног, разноврсног и квалитетног програма, у циљу информисања, образовања, забаве и културе.

Аутор изложбе је Љиљана Ђорђевић, виши кустос.

ПТТ Музеј налази се у Мајке Јевросиме 13, Београд.