,,Гост Другог програма” – браник одбране памћења
Снимци разговора Милоша Јевтића и његових саговорника су звучно сведочанство једног времена и драгуљи у богатој ризници Тонског архива наше куће, захваљујући којима данас можемо да чујемо и гласове великана наше културе, пре свега уметности и науке.
Овим звучним заглављем пре пола века, 1. априла 1974. године са таласа Другог програма Радио Београда, етром је на своје дуговечно и успешно путовање запловио један од најзначајнијих подухвата у нашој медијској историји и у стогодишњој историји Радио Београда – емисија „Гост Другог програма” Радио Београда, аутора и уредника Милоша Јевтића.
„Гост Другог програма” је емисија коју је Милош Јевтић осмислио и предложио 1974. године тадашњем руководству Радио Београда – Момчилу Баљаку, као главном и одговорном уреднику Другог програма и Милану Вукосу, тада директору Радио-телевизије Београд. Предложио је један, за то време неуобичајени формат – читавих сат времена разговора са најугледнијим ствараоцима из области културе. Такав, за то време радикални експеримент, не би могао бити прихваћен да Милош Јевтић није за саговорнике предложио највредније што је српска и југословенска култура у то време имала.
Од тога дана, недељно поподне и предвечерје, од 6 до 7, били су резервисани за разговоре Милоша Јевтића са гостима Другог програма, њих преко 860, у више од 1.500 емисија, све до у освит 2003. године. Дакле, безмало три пуне деценије.
О успеху ове емисије, можда и на најбољи начин сведочи чињеница да је у монументалној колекцији „Одговори” током протеклих 47 година објављено више од 230 књига ових разговора, јер, Милош Јевтић је и по одласку у пензију, радозналог духа, наставио да разговара, да пита и да трага за одговорима.
Већ после неколико месеци емитовања, није било громаде наше културе која није слушала ове разговоре, и која, ако држи до себе, не би прихватила да своја размишљања о уметности, науци, животу, друштвеном контексту, подели са радијским аудиторијумом. То нас доводи до другог услова за дуговечност ове емисије. Наиме, тако је било, из разлога што је Милош Јевтић са својим саговорницима РАЗГОВАРАО. Дакле, дијалог – то је кључна реч и основа успеха ових емисија. Ти интервјуи се нису сводили на прозаична питања, већ су од саговорника, најчешће запањених темељном и опсежном припремом Милоша Јевтића и његовим вештим кретањем кроз различите области људског духа и стваралаштва, захтевала врло озбиљно понирање у оно најдубље у њиховим стваралачким бићима.
Разговори које је пред микрофоном Радио Београда водио Милош Јевтић теже једном интегралном, слободном изражавању саговорника, изношењу целовитих и комплексних промишљања о неком питању, па се чак кроз слушање или читање тих одговора може пратити и сам ток тог промишљања, механизам саговорниковог трагања и изналажења одговора. Јер, како је то више пута примећено, Јевтићева питања нису типична. Уствари, тај тип питања не можемо наћи ни у једном уџбенику новинарства. Неки их, попут Првослава Плавшића зову „ланцима питања”, неки ,,гроздовима” или „батерија питањима”, како их је означио професор новинарства Зоран Јевтовић. Али, у сваком случају, реч је о низу питања који имају функцију подстицаја да саговорник пружи свој целовит поглед на назначену тему. Како то да је овај модел са понекад и седам-осам питања заредом, мимо сваког канона, правила или школског упутства у новинарском приручнику, сврсисходан? Као по правилу, прво питање је општијег карактера, а наредна су прецизнија и упућују саговорника, и то суптилно, а не директивно, да понире у област о којој би требало да говори нудећи му више могућности и приступа том одговору. Није чудно да онда готово сваки од целовитих и пажљиво структурираних одговора на Јевтићева питања добија форму посебне приче, то је као звучна књига ауторским, донекле исповедним рукописом исписана. То је основа специфичне методологије интервјуисања Милоша Јевтића.
Готово исповедно, са посебним надахнућем, великани наше културе и науке представљали су своје стваралачке биографије, своја размишљања о најважнијим актуелним друштвеним питањима, своје сумње, страхове, предвиђања и надања. Сви ти разговори имају одређену униформност, што је за радио изузетно важно, јер без обзира на то што овај медиј доноси бројна изненађења, слушалац има и одређена очекивања. Зато, након уводних, скоро лексикографски прецизних биографских података, они почињу сећањима саговорника на детињство, школовање, формативни период, универзитетско доба и стваралачке почетке, настављају се увидима у професионална достигнућа госта и особености оног поља којим се бави, завршавајући се одговорима на питања о очекивањима од будућности. Па ипак, сваки разговор је био посебан, другачији и занимљив. И зато га је требало овековечити и у другом медију – књизи.
Одговори на питања Милоша Јевтића су аутентичним гласовима извајане бисте најзначајнијих наших уметника и научника, али и немерљиви прилози за изучавање читаве једне епохе културне историје нашег друштва. Зато се и ми у Радио Београду према њима односимо као према преданом вишедеценијском прегалаштву једног радозналог, упорног и вредног човека који својим деловањем стоји на бранику одбране памћења.
Извор: Звучни архив Радио Београда
Коментари