Прво слово, први прозор у свет

Када је Телевизија Београд почела свој рад, живели смо у времену државног социјализма.

Њен развој је пратило "златно доба" самоуправљања, а затим смо ушли у период нових балканских ратова и стигли до времена које једни зову транзицијом, а други предворјем либералног капитализма.

За многе је ова телевизија почела као прво слово, или као први прозор у свет.

Сваке вечери окупљале су се породице, а интензитет тог осећаја блискости никада касније није надмашен.

Велики је био степен поверења у речи, у слике и људе који су читали вести или водили програме, и још већа повезаност гледалишта и телевизијских јунака.

Телевизијско искуство је, свакако, једно од најзначајнијих заједничких генерацијских искустава свих који данас имају четрдесет, педесет, шездесет година.

Њихови вечни јунаци остали су: Мића Орловић, Каменко Катић, Душанка Калањ, Новак Новак, Мија и Чкаља, Лола Ђукић...

Било је то време власти једне идеологије, једне поруке, једног програма и једне државе.

Навијало се за Митића, Бобека, Шекуларца, Парлова. Сви су били "наши", сем оних који то нису били.

Ова кућа је некада била азбука, често песмарица, некад караван или времеплов, а било је периода када се претварала у бич или опасно оружје против свих који мисле другачије. Често обожавана, још чешће проглашавана за симбол зла.

Због ње се демонстрирало, тукло, гинуло и палило.

Данас јој поново верују и поново је гледају. Изнова, она постаје место свакодневног окупљања милиона грађана.

Трудећи се да на прави начин усмери већину, она даје глас мањини, информише, забавља, образује.

Само грађани Србије имају изворно право да се на њу љуте, да је критикују, исправљају, али је битно да јој верују.

После педесет година, читава филозофија Телевизије Београд стаје у слоган упућен грађанима: "Ваше право да знате све".