Симфонија слободе духа

Своју Седму симфонију Дмитриј Шостакович је довршио 27. децембра 1941. године и посветио Лењинграду (Санкт Петерсбургу) који је тада био под немачком опсадом. Опште је мишљење да је симфонија настала као уметнички одговор композитора на терор над својим суграђанима и као успомена на њихове огромне жртве. Мање је познато да ли је Шостакович почео да ради на овом свом делу пре него што је опсада Лењинграда и отпочела. Мишљења су подељена с обзиром на то да се званични, политиком обојени подаци разликују од фактографије. У својим мемоарима Шостакович је записао да је планове за Седму симфонију направио пре немачке инвазије и да је, када је осмислио чувену „тему нападача" у првом ставу, на уму имао „друге непријатеље хуманости". Симфонија је одувек и била замишљена као уметничка посвета Лењинграду, "оном кога је Стаљин уништавао, а Хитлер довршио ту девастацију".

Лењинградски симфонијски оркестар је желео нову симфонију за сезону 1941/42. и дело је поручио од Шостаковича још пре Хитлеровог напада на СССР. Ако узмемо у обзир изјаву Шостаковича (који је нерадо говорио о самом процесу свог рада) "ја мислим споро, али пишем брзо", највероватније је и ово своје дело мајстор имао у потпуности у унутрашњем слуху и памћењу још пре него што је прву ноту ставио на папир. Композиторов пријатељ из тих времена, критичар Лев Лебедински, потврдио је након Перестројке да је Седма симфонија "зачета" пре почетка опсаде Лењинграда: "Чувену тему из првог става Шостакович је на почетку замислио као тему Стаљина, али ју је, кад је рат отпочео, назвао темом Хитлера". Сам композитор је о овој својој чувеној теми (и њеном ванмузичком значењу) у то време јавно говорио да је то „немачка тема" или „тема зла", али постоји више сведочења блиских пријатеља из периода када је симфонија настајала да је сматрао да "фашизам није само национал-социјализам", и да је тема његове музике „терор, ропство и притисак на слободу духа и да је, као и Пета симфонија пре ње, и Седма посвећена борби против тираније и тоталитаризма". Сам је, чак, сматрао да централно место у првом ставу не треба да има поменута „тема зла" и њена музичка елаборација, већ трагична музика која следи за њом и коју је описао и доживео као "погребни марш или реквијем". "Не знам како бих окарактерисао ту музику, можда као осећање туге које је толико јако да за њега нема довољно суза."

У прво време Шостакович је планирао да напише дело у једном ставу, са хором и реквијемском општом атмосфером, док је текст требало да узме из "Давидових псалама", из "Старог завета". !"Идеја да Бог не прашта страдање невиних жртава и да се свети злочинцима била је моје полазиште и она је и остала у самом језгру симфоније." Наравно, Совјетска власт не би дозволила употребу библијског текста, па је Шостакович убрзо одустао од експлицитне обраде ове теме.

Сама "Хитлерова тема", односно, "тема зла" или "тема нападача", такође има необичну генезу: потврђено је да је Шостакович њену мелодију и дванаест варијација свирао својим студентима на конзерваторијуму много пре почетка рата. Он сам се никада није експлицитно изјашњавао о њеном пореклу или значењу: "Никада ми циљ није био натуралистичко приказивање војних акција, брујања авиона, судара тенкова, топовске паљбе, нити сам икада компоновао такзвану музику битке, већ ми је била намера да оживим контекст ужасних збивања". А једина „ужасна збивања" пред рат биле су сталне Стаљинова чистке. "Чак и пре почетка рата вероватно није било ни једне породице која није изгубила неког: оца, брата, рођака или пријатеља. Свако је имао некога да за њим жали, али морали сте то да радите тихо, испод ћебета, да нико не види. Свако се сваког бојао и туга и страх су нас просто гушили. Морао сам о томе да пишем, била је то моја одговорност, моја дужност. Морао сам да напишем реквијем за све оне који су умрли, који су патили. Морао сам да опишем стравичну машину за уништавање и изразим протест против ње."

А каква је, заправо, та "Хитлерова" односно, "Стаљинова" тема? Ова мелодија од 22 такта уопште нема изражене „претеће" карактеристике, поготово њен други део који је цитат Данилове песме "Ићи ћу да видим Максима" из оперете "Веселе жене Виндзорске" Франца Лехара (омиљене Хитлерове оперете!). Ова песмица певала се и у Шостаковичевом дому и то као пошалица са његовим тада малим сином, Максимом. Опрезније музичко ухо чуће, у њеном седмом такту, и силазни шестотонски низ из тадашње немачке химне, као овлашну (случајну) алузију на њено ванмузичко значење. Неки музиколози су у њој пронашли и контуре теме из опере "Лејди Магбет Мценског округа", (због које је Шостакович 1936. године по први пут доспео на Ждановљев суд и био проглашен "неподобним" композитором), а неки чак и „тему судбине" из Пете симфоније П. И. Чајковског. Оно што заиста од ове теме прави симбол незаустављивог, глупог и свеуништавајућег зла је њено место у оквиру става, централна позиција наместо развојног дела, а пре свега њена композиционо-техничка елаборација. Ту се Шостакович угледао на Равела и његов "Болеро" и осмислио је десетоминутни заокружени одломак у коме се иста тема, карактерно уобличена као марш, понавља дванаест пута увек са новом, све пунијом, богатијом, гласнијом и компликованијом оркестрацијом. Та градација отпочиње добошем и солом флауте, а узраста додавањем звука све нових инструмената, нових остината и "контратема", попуњавањем звука где све више линија дисонира у односу на тему. Она ће се, као подсећање, појавити у свим ставовима Седме симфоније и тиме постати у симбол глупе и грубе силе која уништава све пред собом. За нас, данас, и даље је двосмислено да ли је она за композитора била симбол инвазије нацизма или сатирична и горка метафора стаљинизма.

Оно што је, у почетку, требало да буде симфонија у једном ставу Шостакович је довршио крајем августа 1941. године и тада увидео да је написао само почетни став једног далеко обимнијег и садржајнијег остварења. На дан 2. септембра, када су Немци почели да бомбардују Лењинград, започео је рад на другом ставу, компонујући између узбуна које су га, заједно са суграђанима, опомињале да бежи у сколниште. Завршио га је за две недеље и тада се, преко лењинградске радио-станице, обратио слушаоцима и известио их да је довршио један од ставова своје нове симфоније. "Ако наставим са радом и успем да напишем и трећи и четврти став, биће то моја Седма симфонија. Зашто вам ово говорим? Зато да сви ви који слушате радио знате да живот у нашем граду наставља да се одвија потпуно нормално." Те вечери, свирао је на клавиру завршене ставове малој групи пријатеља. Када је одсвирао први став огласила се сирена за узбуну, композитор се извинио и одвео породицу у склониште, а потом се вратио слушаоцима који су га чекали и одсвирао им цео став још једном. Утисак међу пријатељима је био тако дубок и потресан да је Шостакович трећи став довршио до краја септембра. Композитор, који се два пута био пријављивао у војне јединице (и оба пута био одбијан због веома слабог вида), радио у ватрогасно-спасилачкој јединици свог конзерваторијума и до тада одбијао да се, као повлашћени уметник, евакуише из града, најзад је, 1. октобра, са породицом прешао у Москву, а одатле у Кујбишев (Самару). Ту је и довршио четврти став своје симфоније 27. децембра.
Премијерно извођење, преношено директно на Совјетском радију, догодило се 5. марта 1942. године, у Кујбишеву. Оркестром Бољшој театра (који је такође био у избеглиштву) дириговао је Самуил Самосуд. У Москви је дело одсвирано пар дана касније, 29. марта, а интересовање за симфонију је било огромно не само у Совјетском Савезу, већ и међу ратним савезницима. Партитура снимљена на микрофилм била је тајно пренета преко Техерана априла 1942. године и стигла је до Лондона, где је Сер Хенри Вуд дириговао Лондонским филхармонијским окрестром 22. јуна, а у оквиру и данас постојећег циклуса "Промс". Америчка премијера одсвирана је 19. јула, а Симфонијским оркестром НБЦ-а руководио је Артуро Тосканини.
У самом Лењинграду, који је био под опсадом и где су људи масовно умирали под бомбама, али још више од глади и зиме, такође је планирано премијерно извођење, али није било оркестра који би могао да изведе ову обимну и захтевну партитуру. Наиме, осим свега петнаест музичара, сви чланови оркестра лењинградског радија били су или на фронту или су умрли, па је диригент Карл Елиасберг објавио конкурс и позвао све оне који имају инструменте и знају да свирају да дођу на аудицију. "Многи од њих стигли су у својим концертним фраковима и са кутијама за инструменте под руком, веома мршави и исцрпљени, али спремни да раде нешто продуктивно, нешто добро." Седма симфонија по први пут је зазвучала у Лењинграду 9. августа 1942. године. Овај датум је намерно одабран јер је Хитлер баш њега био означио као дан када град треба коначно да буде освојен. Командант лењинградске одбране, генерал Говоров, наредио је велико бомбардовање немачких јединица (операција „Пљусак") један сат пре почетка концерта, како би се он одвијао неометан сигналима за узбуну. Цео град био је снабдевен звучницима, а многи од њих били су уперени и у окупатoрске положаје. Седма симфонија зазвучала је и у свом завичају.
Њена даља судбина на светским подијумима била је веома разноврсна и зависила је од политичких прилика. Само за време сезоне 1942/43, у оквиру своје турнеје по Сједињеним Државама, Артуро Тосканини дириговао је Седму симфонију чак шездесет и два пута! Ипак, дело није наишло на одобравање критике (као и многих композитора-колега) која је у њему видела једноставан и плакатни музички памфлет "написан за споро-мислеће, не много музикалне слушаоце", како се отворено изразио Вирџил Томпсон. Када је саслушао симфонију, Сергеј Рахмањинов је рекао само „Добро, идемо сада да пијемо чај", а Бела Барток (такође у САД) је био толико иритиран, да је чувену „Хитлерову тему инвазије" отворено цитирао у четвртом ставу свог Концерта за оркестар. Када је савезничко пријатељство након завршетка рата захладнело, престала су и извођења Седме симфоније у Европи и САД, а сличну судбину дело је имало и у СССР-у. Понесена увиђањем како једна уметничка композиција може да буде сврсисходно пропагандно оружје, совјетска власт је убрзо од Шостаковича поручила још једну симфонију и то са отвореним победничким конотацијама јер се рат ближио крају и требало је овенчати предстојећи тријумф. Добила је нешто сасвим супротно, Осму симфонију у којој су забележени аутобиографски, суморни и песимистични детаљи из композиторовог живота.
На пут у званични свесовјестки заборав уз Осму симфонију, силом прилика, отишла је и Седма.

Зорица Премате