петак, 01.04.2022, 10:15 -> 12:42
štampajРеч рат је професору Петрићу била најомраженија
Књига "До следећег ултиматума - интервју у настајању" Мелихе Правдић, уреднице на Радио Београду 2, садржи скоро деценију рађен интерву са професором Владом Петрићем, а подељена је у четири поглавља: „Заблуда о богу", „У шта верујем", „О идеалном друштву" и „Ствари које долазе"
На питање како је радити интервју скоро десет година под ултиматумима Владе Петрића, професора на Харварду, првог доктора филма у Америци, помало и ексцентрика, новинарка и уредница Програма Радио Београда 2 Мелиха Правдић, која је то искуство преточила у књигу, одговара да то није ништа неуобичајено, да је интервју рађен темељно и полако, мада с неизвесним крајем.
- Интервју није рађен у континуитету. Било је много прекида, наставака, требало је да има радио форму, али је стицајем околности задобио ново рухо. Постао је књига интервјуа с Владом Петрићем под насловом „До следећег ултиматума". За то су заслужни РТС издаваштво и задужбина Владе Петрића - каже за Данас Мелиха Правдић.
Према њеним речима, професор је поред унапред договорених правила током интервјуа умео да објави нова, снимање је на првом састанку одбио и предложио дописивање, а како је време одмицало добијао је нове идеје.
Предлагао је, рецимо, да не би било лоше да оно што су већ урадили погледа и процени неко до чијег му је мишљења стало.
- Па, ми ћемо целу деценију радити интервју - рекла је Мелиха. - Па шта - казао је Петрић и наставили би разговор...
Какав је саговорник био Влада Петрић и шта су били његови ултиматуми?
- Професор Петрић био је несвакидашњи саговорник - инспиративан, али помало и ексцентрик. Сама чињеница да ми је поставио ултиматум да у току разговора ни једног јединог тренутка не употребим речи уметност, књижевност, позориште, филм говори томе у прилог. Био је то поприлично апсурдан ултиматум, па сам желела да знам откуд код професора Петрића такав отпор према ономе чему је посветио целу своју каријеру и при том постигао највише резултате. Рекао је да за то постоји одређени разлог и да је у последње време усредсређен на проблеме везане за филозофију, социологију, психоанализу, етику и нарочито религију. И као што ће читалац приметити - разговори о религији су добили посебно место. Петрићев ултиматум је био прихваћен јер је рад на овом интервјуу за мене био изазов ретке прилике.
Какав је био његов однос према религији?
- Петрићев однос према богу се мењао. Најпре је у детињству бивао занесен библијским причама и у томе је осећао и проналазио смисао, али у потоњим сазревањима почињао би да пред самим собом преиспитује своја осећања и уверења. Размишљао је о сврсисходности молитве, о њеном терапеутском дејству, као и о многим другим темама круцијалног и друштвеног карактера. И неретко у својим каснијим ставовима исказивао је скептицизам када религију доводи у везу са уметношћу, а то ради на примеру дела Тарковског и Параџанова. Вели да уметничко дејство њихових филмова баца у засенак њихову религиозност.
До којих запажања сте дошли током овог специфичног интервјуа?
- Реч рат је најомраженија реч професору Петрићу. "Моје гледиште је резултат чврстог убеђења да је рат погубан као такав без обзира на узроке и циљеве због којих је покренут", каже он. Размишљајући о пориву истинског талента Петрић се пита има ли заиста истински дар моћ да превазиђе идеолошке и политичке догме, ма колико им аутор био склон. Обиље је тема о којима смо расправљали у овим разговорима. Његове импресије у свему започетом носе велику емотивну енергију. Истинитост и отвореност, па ће се тако током разговора, управо због отвореног исказивања мисли и осећања, уочити и наглашеност саговорниковог ега. Претпостављам и да је ово јединствен интервју због окренутости ка нечем другом, када се експлиците и не расправља о речима уметност, филм, књижевност, позориште, управо о ономе што је одредило стваралаштво професора Петрића.
Новинарке и новинари у култури неретко трпе ексклузивне жеље и захтеве својих саговорника. Како сте се осећали када вам је Петрић поставио ултиматуме, да ли се ваше биће побунило због тога, без обзира на то што вам је стало до интервјуа с тако значајним саговорником, пиониром у теорији и историји филма?
- Прво ми је било чудно јер никад, а од 1984. године сам професионални новинар, нисам имала сличне захтеве а онда ми је објаснио да је њему досадило да говори о филму, позоришту о свему томе што у својој професији ради и да хоће са мном да покуша да уради интервју који се помера у другу раван.
Рекли сте да је један од његових предлога био да ви читате питања, а он своје одговоре, да то провежбате, па тек онда снимите разговор.
- Тако је. Ја сам издејствовала две емисије, међутим он је рекао: „Ма, какви две, десет..." Постављао је нове услове, иако сам му објашњавала да је то немогуће. Тражио је да малтене целодневно увежбавамо. Нисам била спремна да одговорим свим тим обавезама. Зато је било прекида... Кад је отишао у Америку, дописивали смо се. Настало је чак неколико верзија интервјуа, али никако да се заврши. У једном моменту ућутала сам се, он се није јављао и помислила сам да од тога никад неће бити ништа. Није прихватио разговор на радију онако како му је предочено да реално може бити и скоро да сам се помирила с тим интервјуом, кад, једног дана, ето ти га из Америке, долази у радио с дискетама. Каже: „Интервју је довршен." Није рекао и завршен. Људи који су га познавали су ми већ скренули пажњу да Петрић никад не завршава, него стално измишља нешто ново. Приметила сам и да је склон асоцијативним низовима у којима започне једно, лупи га онда нека асоцијација, крене у друго, али шта да радим...
Значи, није вам сметало?
- Није мени сметало што је он ексцентричан. Ја сам њега прихватила. У почетку ми је све било чудно, али сам исто тако схватила да је он вансеријски човек и нисам се бунила. Била сам много пута на ивици да одустанем али бих рекла себи „нема смисла" јер је он био суштински благ човек.
Нисте могли да удовољите баш свакој његовој жељи.
- Јер је имао нереалне жеље што се тиче тог интервјуа, али онда ме је једном срео и питао да ли сам интервју објавила. Одговорила сам му да нисам. „Ја чекам да ми то урадимо за радио", казала сам. Нажалост, после тога се нисмо дуго видели. Његова супруга, глумица Дара Чаленић се разболела и он је веома посвећено бринуо о њој. После смрти Владе Петрића тај интервју је веома дуго стајао код мене. Био је припремљен за Радио Београд 2, а онда сам га понудила РТС издаваштву. Они су га прихватили, а задужбина Влада Петрић је дала одобрење и тако је дошло до његовог објављивања.
Кад све сумирате, мислите да је вредело сво ваше ангажовање?
- Ниједног момента нисам зажалила. Знате ли колика је била само наша преписка, колико је било материјала на дискетама... И срећа што сам га одмах скинула јер не знам уз помоћ ког програма бих могла то сада да урадим. Кад сам све то прочитала, мени је то било савршено...
Шта мислите, да ли би професор Петрић био задовољан интервјуом
- Не би био незадовољан јер је он дао интервју такав какав је само мени. Многи су за то време покушали да га интервјуишу, али би им он одговарао „Молим вас, па ја радим интервју са Мелихом Правдић" (смех). Тако су ми причали људи који се баве филмом. Он је замислио да то иде као „Филозофија паланке", а на самом крају ми је рекао: „Морам признати да сте спретно изневерили наш ултиматум о забрањеним речима. Кад више није имало смисла да одустанем од разговора. Зато вам опраштам издајство са претњом да ће у нашем евентуалном следећем разговору бити забрањена употреба неких других речи." Питам га које речи има на уму. „Смислићу их", казао ми је. „У то не сумњам, па унапред прихватам ваш следећи ултиматум", узвратила сам. „Океy, унтилл тхе неxт ултиматуме", закључио је професор Влада Петрић, а тако се и завршава књига.
КАКО ВАС НИЈЕ СРАМОТА
Како је изгледао ваш први сусрет?
- Ја долазим у ресторан Хотела „Мажестик" да се први пут сретнем са њим, са већ припремљеним питањима на основу документације која је мени била доступна. И имам кожни мантил на себи. Он почне да виче на мене: „Како вас није срамота?! Дошли сте у кожном мантилу, знате ли колико је животиња одрано да бисте ви то носили?!" Ја гледам у њега, не могу себи да дођем.
ГЕЈ ПОПУЛАЦИЈА И СУПЕРХЕТЕРОСЕКСУАЛНИ СРБИ
Пред крај интервјуа веома пажљиво сте поставили интимно питање Влади Петрићу. Реферисали сте на његов чланак објављен у Нину о хомосексуализму и лезбејству у коме је апострофирао да оваква врста сексуалног опредељења не представља ни физичку нити психичку настраност. Цитирали сте га и завршили рекавши да се након овог његовог текста пронео глас да је геј. Шта вам је одговорио?
„Такав глас се проносио и раније уз презрив исмевачки став са увредљивом конотацијом, што је био један од разлога због кога сам одлучио да напустим ову средину. Нажалост, после толико времена и позитивних резултата биолошког истраживања у овој балканској средини није дошло до промене у схватању овог проблема као што је случај у цивилизованом свету. О томе се код нас врло мало пише а поједини научници, посебно богослови и теолози, настављају да преко медија објашњавају хомосексуализам и лезбејство на начин како је то чињено пре 100 година. Па, зар у таквој средини да скончам? Коначно на ваше експлицитно питање које сматрате интимним одговорићу сасвим искрено - мене заиста сензуално узбуђује лепо мушко колико и женско тело. И то је све. Посреди је двоструко сексуално уживање. За разлику рецимо од вашег које претпостављам да је једноструко, ха ха ха. Свако према свом природном нахођењу. Одлука да напишем чланак у Нину произашла је из револта против дивљачког напада београдских хомофоба на групу младића и девојака који су јавно изражавали своју сексуалну преференцију. Што је најстрашније, напад на њих су подржали не само религиозни занесењаци него и многи традиционални интелектуалци. Неупућени у најновије резултате научног истраживања у тој области, опседнути сопственим коитусом, огрезли у малограђанштини, они негирају све што не одговара њиховом погледу на свет и не подудара се са њиховим начином полног општења проглашавајући да је у питању неприродна појава, антидруштвена, чак криминална због чега је треба на сваки начин искорењивати. Хитлер је у ту сврху користио гасне коморе а Стаљин драконске мере укључујући и сибирске казамате док је Тито као квазизападњак имао блажи став - неколико дана затвора уз претњу теже казне уколико се кривац не поправља. Устајући против јавних геј иступа геј омладине хомофоби обично кажу - нека то раде у својој кући, али им се не сме дозволити да јавно бране своје сексуалне девијације. Против таквог примитивног схватања и недемократског поступка демократски духови треба да дигну глас. Као што сам очекивао, мој напис у Нину изазвао је реакцију традиционалиста и малограђана, што нимало није изненађујуће када се има у виду културни ниво ове средине. Тренутно покушавам да наговорим неког београдског издавача да објави најновију научну студију о том проблему, спреман да штампање финансијски помогнем, иако сумњам да такво штиво може да утиче на промену става према геј популацији суперхетеросексуалних Срба. Да ли сам довољно образложено одговорио на ваше деликатно питање?", гласио је одговор Владе Петрића.
Извор: Данас, 01.03. 2022.
Аутор: Александра Ћук
Коментари