IN MEMORIAM: Ђорђе Балашевић

Дете је отац човека - књига I
Аутор: Светлана Ненадовић
Библиотека: Књига сећања
РТС Издаваштво, 2006.

Ђорђе је своју музичку каријеру започео гротескним тангом „У раздељак те љубим" који су сви певушили као једну скроз неозбиљну песмицу, а затим је, мало по мало, написао на стотине озбиљних песама и освојио све око себе. Тако је дочекивао и испраћао неколико генерација слушалаца, па сада на његове концерте долазе и они који су долазили пре четврт века, заједно са својим унуцима, а о деци и да не говоримо. Јер, Ђорђе није престао да пева и кад му је кнедла била у грлу.

Некад најпопуларнији војник касарне „Маршал Тито" у Загребу, септембарска класа '80, увек са гитаром, ту исту гитару није хтео да замени пушком и, када је 1992. дошао на списак „добровољаца" затворио се у кућу свога деде у Змај Јовиној 33 и никако није отварао врата војној полицији. Није побегао. Сматрао је својом дужношћу да остане и понешто забележи јер, „нема толиког кофера да у њега стану сви које воли и које би са собом понео". А онда, чим је то било могуће, кренуо је опет по свим републикама бивше Југославије и певао у Сплиту, Марибору, Тузли, Скопљу, Сарајеву, Љубљани, где је у хали Тиволи концерт трајао пуних 5 сати. Када је у пулској арени песму „Не ломите ми багрење" посветио „младости жртвованој боговима лудости" пљесак се, кажу, чуо неколико километара уоколо.
Једини од свих извођача, добио је плакету поводом 25 година дружења са препуном салом Сава центра, у којој има и таквих који на концерт дођу само једном годишње и то овом приликом, и сви до једног певају бисеве заједно са њим. Па докле траје.
А траје дуго. Сваке године по 8, 9, понекад и преко 10.

Тако је, опет мало по мало, Ђорђе Балашевић постао југословенски амбасадор добре воље 2000. године, па је на позив лично Кофија Анана отпутовао на састанак са осталих педесетак амбасадора из 20-так земаља и у име свих њих одржао слово. Рекао је отприлике да је за разлику од осталих којима је опис радног места да путују, да шире светом добру вољу и да се сликају са гладном децом, његов посао „онако натрашке": да остане тамо где јесте и да се слика са својом децом. „То их је дирнуло, каже. Нису фолирали".

Написао је књиге Два послератна друга, Рачунајте на нас, Додир свиле и Један од оних живота за који је критичар Драшко Реџеп рекао да би „и Црњански био задовољан како је Балашевић приказао Војводину, не као географију већ као менталитет". „Пишем поштено", каже Ђорђе, „и уживам у томе. Тешко пишем, али оно што напишем лако се чита".

Мој деда није хтео ништа да препушта случају, па своју снаху а моју мајку није пустио у породилиште кад је томе дошло време, него је лепо довео бабицу и тако се ја родим у кући. У овој истој у којој и данас живим, у Улици Јована Цвијића 33. Каже, знао је да ће бити унук, па се бојао да му га не замене за девојчицу јер је једну већ имао, моју сестру. Ја сам иначе последњи Балашевић, а он је по том питању био јако осетљив. У шанчевима око Петроварадинске тврђаве вађени су стари споменици над гробовима моје фамилије који сежу чак тамо до пред крај 18. века. Наравно, дилема да ли ћу добити име по деди није трајала ни пет секунди.
Кад сам напунио тринаест година, мој отац је добио стан. То се онда сматрало вишим стандардом: ролетне, текућа вода и те ствари. Ал' ја бих радије о оној великој правој паорској кући мога деде и дворишту пуном коња, свиња, кокошију, гусака, патака и свега оног што сам ја после у песмама опевао, као, тако сам ја то на салашима видео.
У то време наша улица је била на самој обали града, без асфалта, са по којом „олимпијом" или тако неким олдтајмером који би прошли средином, где смо ми клинци седели у прашини и крпили неку поцепану лопту (тада се ништа није бацало: било је тешко доћи до старе гуме од бицикла - од које бисмо направили праћку - јер је она и баки требала, рецимо, исече гумицу којом ће затворити теглу са пекмезом). Супротна страна улице, преко пута моје куће, била је сунчана, најпре је ту копнео снег, земља би се стврднула и онда бисмо ту играли кликера. То је била кликерашка страна, а наша је била за филозофирање. Кад дођу топли летњи месеци, онда смо ми ту седели под глоговима и посматрали ретке људе који су пролазили улицом.
Једна од, онако, најзначајнијих ствари којима сам се у детињству бавио било је пецање. Смешно би било рећи - хоби. Била је то права страст. Ишли смо бицикловима далеко, некад и тридесет километара, до неких рибљих резервата, као што су: Ковиљ, па Бегеч и нека друга села на другој страни града. Кретали смо у један ноћу по мрклом мраку да бисмо у три, пола четири, кад се раздани, стигли да заузмемо неко добро место. Колико је ту било радости, ишчекивања, припремања, па онда тих пловака, рингли и намотача, тог кићења штапова да се види како је тај штап важан, негован, да не припада макар коме него је баш твој! Сад могу да стигнем било где да пецам, могу да купим чамац и могу да набавим најбољи прибор, али то више није то. Нема више тог ентузијазма, тог узбуђења, ни те лепоте. Изгледа да су праве ствари увек у рукама неких погрешних типова. А ми смо знали да је у ствари нама много лепше него њима.

Детињства се, уопште, сећам као, на пример, другог или трећег наставка романа о Тому Сојеру и Хаклбери Фину, урачунавајући ту ону сјајну сценографију коју пружа Дунав. Периферија Новог Сада била је тада испресецана каналима за наводњавање. Сећам се једног мало ширег јендека који би ми сада изгледао сигурно смешно мали и ружан, али који је онда био пун златних караша, пијавица, свакаквих жаба и неких чудних створења као што су, на пример, даждевњаци које већ дуго нигде нисам видео. Звао се Стари канал и сада је, нажалост, затрпан. Тамо се могло пецати на пловак. Све то понекад поново осетим кад дође лето и замирише јули иако више ништа није као пре.

Момци у овом делу улице углавном су сви били старији од мене, од најмлађег био сам три године млађи. Приликом свих тих одлазака на пецање, или на куглање, мој ћале би им упутио онако значајан поглед, као: пазите ми овог малог! Тако сам ја увек имао свој „bodyguard", своје пријатеље из улице, и тако сам успео брже да одрастем јер су ми биле доступне неке ствари које клинцима мог узраста нису биле дозвољене. На пример, играо сам фудбал „за улицу" и то сам сматрао великом чашћу. Ја у фудбалском тиму где су сви од мене старији! Један од мојих „ментора" био је Јова звани Кука који је становао у другом делу наше куће као наш кирајџија, како је то мој деда говорио. Он ме је увек шлеповао са собом и имао ту обавезу да ме врати раније кући и да пази на мене.
Сећам се како сам једном звизнуо лопту далеко у коприве, чак иза Алмашког гробља, а то је место ни на небу ни на земљи, где се није могло доћи у кратким панталонама и босоног, а да прописно не настрадаш. Сад, шта да радим? Код нас је владао неписан закон да онај који тако забаци лопту по њу сам и оде, па било да је упала у воду или прешла у двориште где је најопаснији пас, или преко ограде у кућу у коју нико не сме да уђе јер тамо поподне спава неки намћор и не дâ да се лоптамо под његовим прозором. И, шта мислите? Јова је то одрадио уместо мене! Многи су касније за мене чинили и веће и важније ствари, али то што је Јова Кука из коприве дохватио лопту остаје за мене и данас, онако, потез који сам усвојио као модел понашања правог пријатеља.
На дан када сам рођен мој деда је заиста посадио орах (као у песми), само не у дворишту куће у Улици Јована Цвијића. Тамо није имало места од разних жица и цеви, сломљених кола и растављених аутомобила, које ће мој деда, бивши ковач без коња и потковица, једног дана поправити „кад узме мало времена", како је говорио. Зато је тај орах посађен у винограду, на старом путу за Београд. То је било место на коме сам проводио много времена са дедом јер су моји родитељи, службеници, како се тада говорило за све запослене, једва чекали да из куће одем ујутру и вратим се тек увече. Везирац се звало то место јер је неки везир ту подигао свој шатор у оној чувеној бици код Петроварадина када је поражен од Еугена Савојског и његове војске. Други део винограда био је на брду које се звало Карагача, Црно брдо, одакле је, опет, наводно, извршен неки јуриш на некога... Одатле се пружао поглед на све стране пошто везир није био којекаква шушумига, он је морао да има преглед целе битке. У риту испод тог брда, опет наводно, нестала је ризница Сулејмана Величанственог и читава његова војска јер, иако је била средина августа, тог дана је пао снег - у католичком календару тај празник још увек се зове Снежна Марија - да помогне хришћанима против османлијске војске. Ја сам ту ризницу, то благо, замишљао као неке велике жуте ствари, неке Аладинове чаробне лампе и плаво неко камење, као плави камен којим је мој деда прскао виноград. Био сам сигуран да ћу једнога дана баш ја наћи то благо у том риту, да се тај сандук, окован и онако полуотворен, види издалека и чека мене, и да је само питање дана када ће ми те дивне старе ствари зазвецкати у рукама. А што се тиче ораха, обиђем га каткад, испуцао је и стар, али још се држи.
Животиње су, такође, биле део сценографије из мог детњства.
Нема тог слона или тог мастодонта који би мени могли да изгледају тако велики и тако моћни као што је коњ Путко кога је мој деда држао у штали на крају дворишта. Увек смо имали свиње, па онда гуске, кокошке, знате оно „... тркни зачас по јаја", па се ја завлачим у кокошињац и тражим та још топла јаја.
Рођен сам 11. маја и за рођендан сам често добијао неке мале животињице пошто ми је мама годинама радила на пољопривредном сајму. Тако сам једном добио једног малог белог зеца са љубичастим очима (то је баш сасвим као у песми). Био сам опчињен том живом играчком која скакуће, само ми је било жао што је јадни зека стално сâм. Онда су пријатељи мојих родитеља, који су, као, закаснили на рођендан, доносили свако по још једног, па још једног, и убрзо се двориште претворило у зечиште. Кад се томе још додају и разни пси које смо увек имали, знате они авлијанери што лају на све што мрда, оне мале бесне женкице које хватају и мишеве и пацове и чувају кућу од свега, и чега има и чега нема, и њихова деца, јер од сваког окота остављали смо бар по једног малог пошто није добро да куји не остане ниједно уз њу, онда вам је јасно да је кућа била прави резерват за животиње.
Ја сад опет имам такву кућу и такво двориште и разне животиње и птице јер Оља и ја хоћемо да наши клинци имају исто детињство какво смо ми имали. Она из њене подстанарске собице и ја из стана мојих родитеља у солитеру, прешли смо у стару дедину кућу у тренутку када смо схватили да ћемо постати родитељи. Али, све то више није личило на успомене из мог детињства. Онда смо ми поново посејали траву, засадили неке разне притке по дворишту, и све је подсећало на дан после велике катаклизме. Ми смо говорили; „Ово ће једног дана бити велико дрво на које ће се пењати наша деца". И заиста, прошло је десетак година, све је стасало, само сад имамо муку што су у међувремену стасали и наши клинци, па им се стално некуд иде, не држи их кућа. Како ствари стоје, изгледа да ће ово бити место где ћемо Оља и ја провести наше следеће детињство коме се полако али сигурно приближавамо.
У ствари, кад боље размислим, моје детињство није ни прошло. Кад смо оно седели у прашини и гледали како пролазе људи, понеки у „шушкавцима", оним никаквим, смешним мантилима који су се баш тада некако појавили, сећам се да ме је хватао страх да ћу једног дана и ја морати да одрастем и, што ме је највише плашило, да на главу ставим - шешир. Шешир је носио мој ћале и цела његова генерација: шешир за двориште, па сламнати шешир за лето, па онда топлији за зиму, па фини шешир за свечаре који се само понекад вадио из оне најгорње полице у орману. Значи: шешир и кравата - то су за мене били окови који ме чекају негде на крају детињства и у које ћу једног дана бити ухваћен. Међутим, ево, идуће године ћу напунити четрдесет (све су то биле добре године и ниједне се не стидим) и већ увелико би требало да сам „човек" - тако смо ми клинци говорили: „како изгледа? - као човек", нема оно: младић, момак, ништа; само „човек", и одмах знамо да је тај са шеширом - а тај део гардеробе сам сасвим избегао. Чак и као костим, носио сам га само у серији Поп Ћира и поп Спира.
Једноставно мислим да има типова који увек остану клинци, типова који воле авантуристичке филмове и који, у ствари, још помало мисле на неку шкрињу са благом из давних дана детињства. Ја ни за тренутак нисам сишао са маште, мислим да сам вечно на том ћилиму лебдео негде двадесетак центиметара од земље. И када дођу времена сасвим приземна, па притисну ћилим сасвим ниско, ја опет нађем начин да га издигнем изнад свега, да лебди, да се још мало зашарени.

8. јула 1992.