уторак, 24.11.2020, 14:31 -> 14:37
štampajЧија је ово песма? Наша!
Мелодију песме „Русе косе цуро имаш" у Србију су донели Врањанци који су учествовали у Кримском турско-руском рату. Када питате у седам држава чија је ово песма, сви кажу наша, наравно ‒ истиче Драган Млађеновић
На једном незваничном састанку ПЕН клуба у Стокхолму на такмичењу ко ће да изговори лепше стихове, победио је наш песник Јован Дучић. Песничку победу није остварио сопственим стиховима, него је рецитовао познату севдалинку „А што ми се Травник замаглио".
О дерту севдалинки, старом српском појању, Вуку Караџићу и српској музици писао је Драган Млађеновић, вокални и инструментални солиста ране музике, диригент и музички публициста, у својој књизи „Огледи о српској музици", коју је недавно објавио РТС.
‒ Књига је подељена на два дела: у првом је пет огледа о српској црквеној, односно духовној музици („Musica divina"), a други део садржи девет огледа о српској световној, односно народној музичкој уметности („Musica mundana"). Првих пет огледа се баве следећим темама: „Псалтир код православних Срба", „Старо српско појање", „Осам векова хиландарског појања", „Свети Сава, Србљак и српско црквено појање" и „Српско црквено народно појање". Све ове теме припадају музиколошкој археологији, која је утолико занимљивија јер су истраживања у овој области такорећи тек започела, па грађе за проучавање има на претек. Оглед који се издваја носи наслов „Свети Сава, Србљак и српско црквено појање", а писан је у спомен 800. годишњице самосталности Српске православне цркве и устоличења Светог Саве за њеног првог поглавара (1219‒2019) ‒ каже Драган Млађеновић.
У књизи овај аутор пише и о песмама са Косова које је забележио Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914).
‒ Најзначајнији српски композитор националног смера уживао је дванаест дана гостопримства у Приштини код Бранислава Нушића. Мокрањац је посетио Нушића у зиму 1896, од 22. јануара до 3. фебруара, када је његов побратим, познат по надимку Бен Акиба, био српски конзул у Приштини, тада седишту Косовског вилајета. За ових дванаест дана Мокрањац је у ноте ставио око 160 песама и напева косовских Срба. Неколико песама из Призрена Мокрањац је забележио по певању Нушићевог терџумана (што на турском значи „тумач", данас бисмо рекли „симултани преводилац"), родом из Призрена, чије име Мокрањац, нажалост, није забележио ‒ истиче Млађеновић.
Пажњу је посветио и музичком животу Београда пре оснивања Народног позоришта, о чему каже следеће:
‒ Родоначелник и пионир српске музике у првој половини 19. века био је Јосиф Шлезингер (1794‒1870), диригент Књажеске банде Милоша Великог. „Са својом бандом и са помоћи неколико овдашњих дилетаната", овај самоуки, даровити музичар извео је први јавни концерт за Београђане 4. јануара 1842. у згради Ђумрука (турска „царинарница") у данашњој Карађорђевој улици на Сави. Важан датум у музичком животу Београда и Србије био је празник Св. Василија, 1. јануар 1853. године. Тада је самоуки диригент Милан Миловук (1825‒1883), са неколико одушевљених певача-хориста основао Прво београдско певачко друштво. Они су првих десет година певали искључиво тзв. космополитски репертоар на немачком и француском. Заокрет у програмској оријентацији друштва настаје 1863. када је за диригента дошао Корнелије Станковић, први темељно школовани српски музичар. Корнелије је припадао национал-романтичарском кругу који се састајао у Вуковом дому у Бечу. Ту је Корнелије објавио четири књиге својих композиција на народне теме под насловом „Србске народне песме" (1858‒1863), и оне су постале основа концертног репертоара Првог београдског друштва. У то време (1860‒1868) стални посетилац концерата друштва и Корнелијевих клавирских солистичких наступа био је кнез Михаило са књегињом Јулијом. Српском владару се приписује ауторство стихова песме „Што се боре мисли моје", која је тада била, и остала, најпопуларнија песма београдских салона.
А када је реч о томе чија је песма „Русе косе цуро имаш", наш саговорник наглашава да су мелодију ове песме, или тачније игре с певањем, у Србију донели момци Врањанци који су учествовали у Кримском турско-руском рату (1853‒1856). Песма се први пут могла чути у Цариграду непосредно после Кримског рата, где је напречац освојила све кафане турске престонице.
‒ Она има љубавни садржај, и изворно на турском пева о „мом писару", који је на киши укаљао рукаве и фрак. Ову турску песму је крајем прошлог века у једној цариградској кафани слушало мало друштво међународног састава: домаћин-Турчин, Србин, Грк, Македонац и Бугарка. И, „ђе ме нађе", сваки је у њој препознао „нашу песму". И сви су одмах кренули да се хвале како је то, ето, изворно песма из „мог краја". Бугарка Адела Пеева (рођена 1947), по занимању је аутор документарног филма, па јој се питање „чија је ово песма" учинило захвалном и занимљивом темом за документарни филм. Госпођа Пеева је 2003. са својом филмском екипом предузела кружно путовање од Турске, преко Бугарске, Србије, Босне, Албаније, Грчке, Македоније и натраг, и свима је поставила исто питање: „Чија је ово песма?" Свуда је добила исти одговор: „Наша, наравно!" И сви су били у праву.
Извор: Политика, 23.11. 2020.
Аутор: Мирјана Сретеновић
Коментари