Широк Дунав, раван Срем

„Ај, волем дику", „Ала смо се састали бећари", „Где си, душо, где си, 'рано?", „Диван је кићени Срем", „Дунаве, Дунаве, тија водо 'ладна", „Еј, кад сам синоћ пошла из дућана", „И дођи, лоло", „Јесен стиже, дуњо моја", „Кад те видим на сокаку", „На крај села чађава механа", „Ој Јело, Јелена", „Сојче девојче", „Хајде Като, хајде, злато", „Шкрипи ђерам"... само су неке од укупно 417 песама, које је сабрао и приредио Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада. У овој збирци, насловљеној „Српске певане песаме Војводине старе" на трагу стихова Вељка Петровића, своје су тако место нашли и „хитови", који су и данас незаобилазан део репертоара тамбурашких банди, али и песме које представљају део богатог наслеђа овог простора, но данас се јако ретко чују, нове генерације за њих ни не знају а ако су икада снимљене, то је било јако, јако давно. 

Уз сваку песму, поред стихова, дат је и нотни запис. У малом броју случајева наведено је неколико варијанти, обично две, једне исте песме, док је најчешће дата најбоља верзија, дакако по суду приређивача. Темељ за збирку било је, иначе, приљежно истраживање, од архивске грађе до фонотеке Радио Новог Сада, а све са идејом да овај нотни албум буде документ и сведочанство. Мотив за то може се пронаћи и у Томићевом подсећању у Поговору на новосадски часопис „Јавор", који је 1883. навео наслове 129 српских народних песама - мећу којима чак седам са Новим Садом у наслову - које су се певале крајем XVIII века, да би кроз стотину година од њих остала „жива" - тек једна.
Међу приређеним песмама је, иначе, и један број вароших или (старо)градских. Често су то, како у предговору наводи недавно преминули књижевник др Миодраг Матицки, заправо песме Стерије, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Ћуре Јакшића, Јована Суботића... које су „као адеспотне творевине живеле деценијама, многе до данас, и које су преписиване по стотинама рукописних песмарица, трајући у народу као најживље поетске творевине првог реда". И тако постајући, констатује Матицки, део живе поетске традиције народа на просторима Војводине старе, јер су прихватане као опште добро које повезује многе народе на овим просторима, чији се мелос мешао и прожимао. „Тај суживот народа на истом простору, који су истовремено били окренути својој матици и снажно се потврђивали као дијаспора, чине Војводину стару вредним изазовом за истраживања на музиколошком плану", закључује Матицки.
Дејан Томић, пак, подсећа на чињеницу да су и многи композитори XIX и XX века стварали у духу српске народне песме Војводине старе, или су само хармонизовали или аранжирали познате народне мелодије. Уосталом, у збирци су заступљени и Стеван Стојановић Мокрањац, Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Исидор Бајић, Тихомир Остојић, Марко Нешић... Неизмерну улогу у очувању традиције имала су и полихистори, попут Саве Вукосављева, педагога, композитора, аранжера и диригента, оснивача Великог тамбурашког оркестра РНС, захваљујући коме је сачуван велики број нотних записа, а многи су и плод његовог пера.
Важан део Томићеве студије управо је детаљан регистар извора нотографисаних песама, што је, готово по правилу, „заборављано" у до сада објављиваним песмарицама, иако је тиме заправо пренебрегаван силан труд преданих мелографа и етномузиколога, без којег би многе од тих песама биле давно заборављене. Ту су, такође, и прецизна библиографија, као и речник мање познатих речи, битан поготово за млађе генерације, које тешко да ће знати шта је, рецимо, вареника, где је рогаљ, те ко су ђувегије а ко фрајле. На крају, али не и најмање важно, напротив, ваља навести да су „Српске певане песме Војводине старе" изашле као заједничко издање двају јавних медијских сервиса: Радио-телевизије Србија и Радио-телевизије Војводине.

Извор: Дневник, 15. август 2020.
аутор: Мирослав Стајић