Контроверзни велики писац

Повремено би се, у доба социјалистичке Југославије, чуло понешто о Станиславу Кракову али је за неинформисане људе не само изван већ и унутар српске културе уз његово име редовно ишао додатак да му је ујак био Милан Недић, чиме је прича о његовом разноврсном и изузетном литерарном делу бивала запечаћена.
У послератним архивима чамила је гомила докумената, сведочанстава и необјављених његових дела, све док се вредни истраживачи српске књижевне блиске прошлости нису заинтересовали за дело овог игнорисаног писца, па су се окуражили и почели да ту и тамо објављују понешто о њему, углавном у научним часописима. У 1990-им годинама, после пада комунизма, нагло је почело да расте несвакидашње занимање за потиснуту српску националну заоставштину, па је тако и име Станислава Кракова избило у први план.

ВАСКРСЕЊЕ: Ипак, до истинског васкрсења овог ствараоца у нашој савременој издавачкој делатности, паралелно у тишини праћеног и истраживаног у научним историјским и књижевним часописима, дошло је током прошле деценије највише захваљујући књижевном историчару Гојку Тешићу, и писцу Мирку Демићу.
Из само овлашног прегледа тешко да би се погрешило ако би се казало да је данас Станислав Краков постао један од најзанимљивијих и најинтригантнијих личности, поготово кад је реч о његовом књижевном делу. Уосталом, ево неколико података који иду томе у прилог: издавачка кућа Укронија 2016. је објавила роман Крила који је писац писао на фронту, док је исте године објављен Отисак Истока и Запада у издању куће Пешић и синови. Затим, Дерета 2017. објављује први том Путописа, које је приредио Мирко Демић, а сукцесивно до 2020. излазе други и трећи том. У међувремену, 2018. Службени гласник увршћује Крила Станислава Кракова у антологијску едицију Први светски рат у српској књижевности, па се овај роман заједно са Дневником о Чарнојевићу Милоша Црњанског нашао у трећем тому едиције, а приређивачи дела су биле Зорана Опачић и Јелена Панић Мараш.
Годину дана касније, 2019, Укронија штампа аутобиографски роман овог писца Живот човека на Балкану; прошле године за Београдски сајам књига Прометеј из Новог Сада је у суиздаваштву са РТС, у оквиру антологијске едиције Србија 1914-1918, објавио Краковљеве Ратне дневнике 1912-1916 (приредио Мирко Демић), док је београдски Логос на истом сајму представио потпуније издање Живота човека на Балкану, са уводном речи самог писца, Сећањем на оца Милице Арсенијевић Краков, и опсежним текстом Ко је био Краков из пера књижевног историчара Гојка Тешића.
У представљању књижевног опуса Станислава Кракова врхунац ће бити досегнут објављивањем едиције Дела Станислава Кракова у издању Службеног гласника, у сарадњи са Универзитетском библиотеком у Београду, која се очекује до Сајма књига у октобру ове године (ако буде организован због пандемије Цовида19). Тај издавачки подухват обухватиће: романе Кроз буру и Крила, кратку прозу Црвени Пјеро и друге новеле, Стваралаштво о Великом рату (приређивачи Зорана Опачић и Наташа Јовановић), путописе Кроз земљу наших краљева и царева, Кроз Јужну Србију, И други путописи (свеска 1) и Чар Синтре и други путописи (приређивач Гојко Тешић), потом Краковљеве репортаже и чланке Авијатика (приређивач Младен Весковић), мемоарскодокументаристичку прозу Живот човека на Балкану (приређивач Горан Максимовић) и Пламен четништва (приређивач академик Љубодраг Димић) и, најзад, Наши савременици о Кракову (приређивач Александар Гаталица).

БЕЗ ИДЕОЛОШКОГ ПРЕДЗНАКА: Петар Арбутина, извршни директор Службеног гласника, каже да ће ова едиција показати Кракова као "једног од највећих писаца, који је годинама због својих политичких активности или био скрајнут или својатан и даван му је значај који је претежно био политичке, а не књижевне природе. Сматрали смо да је дошло време да се овом књижевном, биографском и есејистичком делу приступи без идеолошких предзнака и предрасуда". У прилог овим речима иде чињеница да је ова едиција као капитално издање наше књижевности финансијски потпомогнута значајним средствима на овогодишњем конкурсу Министарства културе и информисања.
Ко је, уистину, Станислав Краков (1895, Србија - 1968, Швајцарска), и зашто је данас толико у жижи српске културе? Биографија овог писца, новинара, филмског редитеља и официра детаљно се склапа из докумената и сведочанстава, како аутобиографских тако и његових савременика, а који се чувају у Архиву Југославије и Народној библиотеци Србије. Будући да је Краков био свестрана, радознала личност, делови грађе о њему могу се наћи и у Југословенској кинотеци јер је био и аутор јединственог филма За част Отаџбине, снимљеног као неми филм, приказаног 1930. а потом допуњаваног, па забрањиваног, и коначно извађеног из прашине па приказаног под називом Голгота Србије 1992. године.
Оскудно звуче речи да је Станислав Краков био необичан и контроверзан. Његова животна и интелектуална биографија препуне су преломних тачака у којима су се личност и списатељски дар ломили. Рођен је у Крагујевцу 1895. Отац, Сигисмунд Краков, Пољак из аристократске породице и емигрант који је живео у Француској, као војни лекар дошао је на позив српске владе 1885. у Србију у време Српскобугарског рата. Био је лични лекар Краља Петра I. У Србији се оженио Персидом Недић, чији је један од браће био и Милан Недић.
Немирног духа, Станислав Краков као добровољац је учествовао у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Голобради младић кога је чудило што га зову дете, прошао је са српском војском најстрашније битке и голготу; рањаван је 18 пута, добио највећа државна признања и ордење - Белог орла са мачевима IV степена, и Златну медаљу Обилића за храброст. После Првог светског рата напустио је војску, завршио Правни факултет и почео каријеру новинара у листу Политика, а затим у Времену, чији је касније постао главни уредник. Уређивао је и друге листове, сарађивао са иностраним агенцијама, а од 9. јула 1940. до Априлског рата био је директор Радио Београда. За време окупације уређивао је Ново време, Обнову и Записе. Емигрирао је у августу 1944. и живео под лажним идентитетом, са надом да ће се вратити у домовину којој је толико дао. А она га је по завршетку Другог светског рата означила као народног непријатеља и издајника, имајући у виду његово деловање за време рата, блиску сарадњу са Миланом Недићем, наклоност ка италијанском фашизму и немачком нацизму, и подршку Димитрију Љотићу (забележено је да је на скупу Збора у Крагујевцу, децембра 1936. предводио групу од 300 батинаша). Умро је је као несрећан човек који вероватно до краја није разумевао судбину која му је била додељена.

ИСКУСТВО ИЗ РАТА: Са друге стране, књижевно дело Станислава Кракова, које је трајало свега дванаест година, од 1919. до 1931, после чега се посветио новинарству, спада у сам врх наше међуратне књижевности. Први га је из заборава извукао Гојко Тешић, указавши на Краковљев неизбрисиви допринос српској Модерни. Изразити експресиониста, издвајао се у својим делима аутентичним изразом и стилом који су снагу црпили из његово учешћа у ратовима 1912-1918. Аутор је сјајних приповедака, репортажа, путописа, критика у опсегу од литературе до филма; своје романе Кроз буру и Крила написао је на фронту, на којем је кратко време сам уређивао, писао и илустровао шаљиви лист Рововац (свега четири броја), са жељом да развесели саборце. Краков је написао и сећања на рат под називом Наше последње победе, роман Човек који је изгубио прошлост чији рукопис није сачуван, публицистичка дела Пламен четништва и Престолонаследник Петар, док је у емиграцији објавио две књиге о Недићу, Генерал Милан Недић. На оштрици ножа (1963) и Генерал Милан Недић. Чаша пуна чемера (1968). 
Књижевни дар Станислава Кракова обасјава и прожима искуство из рата, баш попут пламена који је осветљавао бојна поља, ратишта и стратишта, лешеве српских, савезничких и непријатељских војника, али и дезертера, опасивао попаљена села и преплашене цивиле који су се нису повлачили са војском већ се препустили судбини, разбежале избезумљене од страха домаће и дивље животиње, логоре под кишом, тешке кораке кроз блато, густе шуме и ледине под снегом и ледом, реке које су неустрашиви српски војници газили. Хладноћу и зиму, врелину летњег сунца, вишедневну глад и скромне порције кукуруза, проје, сира, када би се нашли. Сан на влажној слами, ако је има, или мокрој земљи, најчешће, тешке шињеле, и још теже оружје које се носило, вукло, теглило током непрестаног марширања. Све се ово чита у, рецимо за почетак, Ратним дневницима 1912-1916, из којих израстају све касније потресне сцене и узбудљива штива Краковљевих романа и путописа. Из њих ће бити много јасније чему обнављање интересовања за овога писца, и заслужено укључивање у српску књижевност и историју српске културе.

Извор: Нови магазин, број 480, 09.07. 2020.
аутор: Анђелка Цвијић