четвртак, 09.04.2020, 12:14 -> 11:01
štampajШапутаве девојке и Трепетало из Трогира
“Шапутаве девојке“ су ипак посебне, јер тим женским тихим гласом говори о најдубљим осећањима, страховима, сновима у свету и у време када је на овим просторима беснео рат, у знаку најсуровијег мушког принципа
И овог пролећа, тачније 3. априла, биће додељена награда Центра за медије "Ранко Мунитић" која носи симболичан назив Трепетало из Трогира. У питању је игла за женске шешире у форми мобила од злата и бисера. Венецијански рад из XVIII века, расцветани крин и шест пупољака. Носиле су га изнимне трогирске госпође о благданима. Танцале би испред катедрале док би им се трепетало њихало.
Ове године, овај симбол немирног духа, лепоте и уметничког непристајања добила је глумица Хана Селимовић. Из разумљивих разлога, додела ће бити обављена накнадно, као и окупљање жирија и пријатеља у Ранковом омиљеном ресторану "Гусан". Зорица Јевремовић Мунитић ми је описала необичну епизоду, сусрета девојчице Хане са њом и Ранком, чини ми се испред Кинотеке. Када је Ранко питао шта ће да буде кад порасте, Хана му је без размишљања одговорила : "Глумица!" . Уследило је питање "А каква глумица ћеш бити" и још необичнији одговор "Вееелика глумица!"
До данас (са тридесет и нешто година), Хана Селимовић је заиста испунила обећање дато Ранку Мунитићу и добила на Загребачким данима сатире "Златни смијех", Гранд при фестивал МЕСС у Сарајеву, годишњу награду Атељеа 212, на Стеријином позорју, награду "Авдо Мујчиновић" на Фестивалу у Ужицу, награду Ардалион и награду филмског фестивал "Pua" у Француској. Свој став је показала одбивши награду "Петар Баничевић" коју додељује Народно позориште у Београду. Тада је желела да скрене пажњу на положај уметника и стање у овој кући.
Најважније филмске улоге су јој у филмовима "Бели, бели свет", "Тамарин изостанак", "Непослушни", "Име Добрица, презиме непознато" и "Пула то је рај".
Хану тренутно можете гледати у тв серији "Тајкун".
Међутим, Центар за медије "Ранко Мунитић" је у сарадњи са ЈМУ РТС објавио необично важну књигу необичног назива "Шапутаве девојке" ауторке Зорице Јевремовић. Ово је оригиналан спој монографије, дневника, атрефаката и уметничких текстова који нам представља пројекте алтернативних феминистичких позоришта које је радила Зорица Јевремовић током деведесетих и почетком двехиљадитих. Њен уметнички пут је почео много раније, са пројектима "позоришта кварта", затим радом у КПГТ-у и многим другим позоришним експериментима.
"Шапутаве девојке" су ипак посебне, јер тим женским тихим гласом говори о најдубљим осећањима, страховима, сновима у свету и у време када је на овим просторима беснео рат, у знаку најсуровијег мушког принципа.
Зорица је тих година покренула феминистичко позориште "Пут 5а" (у просторијама Аутономног женског центра против сексуалног насиља) и у заиста скромним продукционим околностима створила представе "Аријадна" и "Шапутаве девојке". Представу по којој носи назив ова књига изводиле су две девојке у инвалидским колицима, које су осим текста успеле да одиграју невероватну кореографију.
Куриозитет ових извођења је било искључиво присуство женске публике, што је по идеји ауторке створило посебну атмосферу, али и креирало посебан уметнички простор где су мушкарци јасно суочени са женским "Не!"
Чини ми се да Зорица током свог рада непрекидно проналази начине да уздигне и афирмише онај најтиши женски глас, да сваки пример друштвено маргинализованих стави у жижу пажње и покаже нам невероватну снагу и креативну енергију која се тада ослобађа. Замислите земљу духовно опустошену ратом, блокаду која нас је учинила острвом у срцу Европе, жене сведене на потпуне објекте мушке Историје и представе у којима оне добијају главну и једину улогу.
Књига "Шапутаве девојке" је захваљујући обимној грађи данас хроника уметничке сцене Београда тих година. Подсетио сам се свих антиратних и феминистичких пројеката, невладиних организација, актерки и актера свеколиког отпора безумљу тих година.
"Шапутаве девојке" добиле су и свој наставак у Словенији, у сарадњи са уметничким центром "Капелица". Тамо су прилагођен текст извеле две девојке са инвалидитетом (теже су ходале, једна није могла да помера руке док је друга могла да гестикулира). Зорица је успела да са њима изузетно успешно изведе представу која је подразумевала и плесну кореографију, уз изговорени текст.
Осмех тих девојака на крају извођења био је позоришни догађај за себе и велика победа уметности над свим ограничењима и препрекама, у нама или око нас.
Еротика је политика, био је кредо ових представа, а Зорица је у књизи одлично описала сваки корак њиховог настанка. Почињала је са пра-сликом (тим нејасним шапатом), затим је проналазила лица, најчешће у осмеху младих жена које су постајале глумице, јер је њима успела да препозна ту скривену женску енергију.
Онда је откривала простор, који као да је симболично обележила једним кругом нацртаним кредом. Тим чином је стварала просторе слободе где је шапат постајао глас, а страх победила ослобођена енергија. У припреми текста, али и позоришним сликама види се принцип филмског кадрирања, тако да у опису сцена и на фотографијама гледам (јер ми је као мушкарцу и читаоцу сада то омогућено) Зоричине уметничке позоришне филмове.
Ова књига је важна, јер су уметнице попут Зорице ретке као комете које прелете ноћним небом и осветле неке мрачне пределе. У најтамнијим временима и најмрачнијим причама, Зорица нам је открила снагу и лепоту. Зато је важно да та шапутања не заборавимо.
Извор: Време, број 1527, 2. април 2020.
рубрика: ТВ МАНИЈАК
аутор: Драган Илић
Коментари