Српска хероина – инспирација Црвеној армији

Mонографија Срби и европски композитори Дејана Томића (издавач РТС 2019, библиотека Посебна издања, суиздавач Музеј Војводине Нови Сад) јединствена је студија 228 европских композитора који су у протекла два века стварали инспирисани српском музиком и традицијом. Члан Удружења новинара Србије, некадашњи музички уредник Радио-телевизије Нови Сад, етномузиколог Дејан Томић је материјал за ову импозантну и јединствену публикацију прикупљао више од 25 година. Књига је добила награду Музика класика за Књигу године 2019.

Аутори из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске, међу којима нека од најзначајнијих имена уметничке музике (Чајковски, Лист, Брамс, Шуберт, Регер, Јаначек, Римски-Корсаков, Рубинштајн, Барток, Глазунов) компоновали су на родољубиве песме најзначајнијих српских песника - Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Петра Петровића Његоша, Ђуре Јакшића - и изводили их у светским музичким центрима тог времена. Интересовање за нашу народну поезију први је у Европи пробудио Вук Караџић својим записима српских народних песама, па су оне превођене на разне језике да би биле доступне композиторима.

Немачки композитор Јоханес Брамс је обраду за глас и клавир српске песме Срце пуно јада објавио 1875. да би на премијерном извођењу лично био за клавиром. Касније је ову песму аранжирао за соло клавир. Следиле су песме Марина клетва, Дјевојка ружица, Дјевојка и лице, Завјетовање и Дјевојка на градским вратима, за глас и клавир или за мешовити хор акапела. Франц Лист је 1881. компоновао четвороспев У славу Светих апостола Ћирила и Метода на стихове српског дубровачког песника Меда Пуцића. Чувена француска певачица Полина Вијардо је на записe Вука Караџића средином 19. века написала циклус За старе није, а за младе јесте за глас и клавир, које је задивљени Чајковски слушао у њеном салону у Паризу. Бела Барток је транскрибовао фонографске записе српске вокалне народне музике из Баната, чиме је забележио и за будућност оставио велико музичко наслеђе тог краја. Постоје и опере које су извођене у Европи, а сада су заборављене: Опсада Београда Стивена Сторача из 1791 (изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку), затим Освајање Београда Константина Јулијуса Бекера (изведена 1848. у Лајпцигу), Црногорци Армана Лимнандера (премијера у Паризу 1849), Ђурађ Бранковић Ференца Еркела (1874. у Будимпешти).

Руски композитори су посебно били везани за српске мотиве. Николај Римски-Корсаков је поводом Словенског концерта одржаног 1867. у Петербургу у свом раном делу Српска фантазија оркестрирао и обрадио српске народне мелодије. Извођење је било веома успешно, а дело је поновљено на захтев публике. Његов студент Александар Глазунов је за време Великог рата компоновао све савезничке химне за оркестар или клавир четвороручно, где се налази и Химна српског народа из Србије и Црне Горе, о чему пише часопис Забавник, који је излазио на Крфу, 15. октобра 1917. Петар Иљич Чајковски је написао Српско-руски марш 1876. као одраз словенског расположења према херојској борби Србије и Црне Горе против Турака, када су руски добровољци одлазили у Србију. Чајковски је користио теме руске химне и мотиве српских песама Сунце јарко, Радо иде Србин у војнике и Праг је ово милог српства. Према Б. Поточану, Чајковски се инспирисао легендом о пуковнику Рајевском, који је Толстоју послужио као прототип за лик Вронског у роману Ана Карењина, а који је погинуо као добровољац на моравском ратишту у бици за Адровац 1876. Касније је марш преименован у Словенски и као такав се, нажалост, данас изводи.

Марш Опроштај словенске жене (Прощание славянки), популарна Славјанка Руса Василија Агапкина, посвећен је Београђанки Софији Јовановић, јунакињи са Куманова, учесници балканских ратова и Првог светског рата, а која је била у редовима последњих бранилаца Београда с мајором Гавриловићем, рањавана, прошла албанску голготу и учествовала у пробоју Солунског фронта, носилац 13 одликовања. Марш је био изузетно популаран, а сматра се композицијом која је преокренула ток Другог светског рата. Наиме, 7. новембра 1941. на дан велике Октобарске револуције Вермахт је био на свега неколико километара од Москве, а цео свет је чекао вест да је совјетска престоница освојена. Ипак, одржана је војна парада на Црвеном тргу, војним оркестром дириговао је лично Агапкин, а пресудни марш био је Опроштај словенске жене, којим је парада почела и који је и последњег војника отпратио на бојиште. Ова парада (и марш Славјанка) сматрају се окидачем који је подигао морал совјетској војсци, првом пресудном историјском тачком и првом прекретницом у току Другог светског рата. Друга је била Стаљинградска битка. The rest is history. Руска војска и данас маршира на музику посвећену српској хероини.

Kрајње je време да као народ кренемо активније у заштиту свог културног наслеђа, како би се приказали као нација с вековном културом и традицијом, али и нација као инспирација другим народима. Књига Срби и европски композитори можда је мали корак у историји светске музике, али је велики помак у нашој борби за одбрану културног идентитета.

Извор: Печат, 20. 03. 2020, бр. 611