На јавном каналу

Збирка новинских критика о било којој врсти уметничког дела, дакле о књигама, позоришним представама, концертима, изложбама, филмовима и осталима, пре свега је историја културне сцене, потом је приказ развоја уметности којом се критике скупљене у књигу баве, затим је приказ развоја и саме критике као врсте, па је тек на крају оно што се махом помисли да је прво документ о раду аутора објављених критика. Да обједини све поменуте елементе, био је циљ Радио-телевизије Србије и Градске библиотеке Нови Сад кад су објављивале збирку ТВ критика Миодрага Кујунџића На јавном каналу.

Миодраг Кујунџић је, са Драгославом Адамовићем, Олгом Божичковић и Ђорђем Ђурђевићем, међу утемељивачима телевизијске критике у Србији. Континуирано, од 1959. године током више од три деценије, у оквиру сталне рубрике у новосадском "Дневнику", Миодраг Кујунџић је писао приказе, коментаре и огледе о свим врстама актуелног телевизијског програма на југословенском простору. У средишту његовог интересовања биле су телевизијске драме и серије, мада је истрајно писао и о осталим сегментима телевизијског програма.

У уводном тексту Светислав Јованов истиче да се Кујунџић паралелно бавио позоришном критиком, што му је омогућило да дубље уочава проблеме третмана драмског текста у новом медију, као и да правовремено препознаје појаву нових жанрова телевизијске драме или нових тенденција у области ТВ серија, док му је ликовно образовање помогло у формирању мерила која ће успешно кореспондирати са новом и динамичном естетиком телевизијске слике у жанровима као што су репортаже, путописи или емисије о сликарству. Препознатљива одлика Кујунџићеве критике била је једна врста равнотеже, неопходне за аналитичара који посредује између новог медија и најширих слојева гледалишта: реч је о равнотежи између уметничког и популистичког између едукације и атракције. Своје ставове о телевизији формулисао је посредством коментара поводом друштвеног контекста програма или питања рецепције и огледа о начелним жанровским и медијским проблемима.

Збирка На јавном каналу у почиње критиком (2. јун 1959) прве телевизијске презентације прозе Иве Андрића, драматизоване новеле Суседи, коју је за ТВ Загреб адаптирао Желимир Фалоут, редитељ је био Даниел Марушић, а сценограф Миша Рачић. Улоге су тумачили Вика Подгорска, Емил Кутијаро и Павле Богдановић. Кујунџић бележи да "адаптатор текста није за ову прилику правио драму, већ се ограничио на визуелно-аудитивно презентирање новеле. Пошто је приповедач увео гледаоце у амбијент, пред гледаоцем су се појавила два ванредна глумца, извођачи дијалога.(...)
Овакав поступак адаптатора омогућио је максимално могуће преношење пишчевог текста; али, чини нам се да овакав поступак не би смео да буде узор по коме би се текстови приповедача приказивали у оваквим емисијама. Сматрамо, наиме, да би било далеко боље, а за гледаоце далеко занимљивије, да је направљена доследна драматизација. (...) Читава ова презентација као да је одударала од стила, од атмосфере Андрићеве прозе, као да је ту дат некако исувише дух глембајевског Загреба."

У време првих година Кујунџићевог бележења драмског жанра на телевизији, преовлађивале су адаптације позоришних класика (Стерија, Крлежа) и драматизације светских прозаиста (Чехов), да би се тек 1962. године, највише због увођења магнетоскопа и филмских камера а тиме и напуштања "живе телевизије", јавио талас домаће оригиналне телевизијске драме, у којем преовлађују кримићи (Новосел, Штивичић). У том периоду Кујунџич издваја Ивана Хетриха и Славољуба Стефановића Равасија као будуће мајсторе телевизијске режије, и указује на Екран на екрану, будућу култну емисију.

Почевши од 1964. године продукција оригиналне домаће телевизијске драме постаје све обимнија, чему је допринело и укључивање сарајевског, скопског и тада титоградског студија у ЈРТ мрежу, а Кујунџић као најзначајније нове сценаристе истиче Брану Цмчевића и Гордана Михића и редитеље Александра Ђорђевића и Саву Мрмка, и иновације у ТВ драмама Ноћ и магла Данила Киша и Чеп који не пропушта воду Бранимира Рељића.

Годину 1976. уочава као преломни тренутак у којем се појављују први изданци два нова и самосвојна тока играно-документарне драме. С једне стране, На путу издаје Синише Павића и Саве Мрмка зачиње жанр документарне реконструкције, а на другој страни дело Јагош и Угљеша  тандема Радомир Суботић Бата Ченгић најављује исповедно-критички драмски жанр, који ће попримити нове тоналитете са Пејаковићевим Људским фактором и кулминирати, према Кујунџићу, са појавом дела Болест и оздрављење Буде Бракуса Желимира Жилника. Кујунџић се с аналитичким жаром посвећује односу између књижевног предлошка и телевизијског израза на примеру серија Вело мисто, Поп Ћира и поп Спира, и односу идеологије и уметности на примем серија Страх влада светом према роману Корада Алвара.

У последњој деценији, до 1995. године, Кујунџић се бавио телевизијском критиком као поводом за исказивање општијих, естетских, социолошких или културолошких ставова. Ваља издвојити текст ТВ чаролија којим козерски и маштовито, са топлином али без сувишног сентимента, рекапитулира протекле три деценије које је провео са телевизијом: од новина и атракција, преко неспоразума, шокова и нових сазнања, до садашњице, и текст Ја, Раф Максић!, ин мемориам поводом смрти Мије Алексића. Пратећи неупоредиву животну и глумачку пустоловину уметника који је, како Кујунџић каже, "био глумац рођен и створен да игра у овом веку - у веку радија и телевизије", предочава нам његове безбројне глумачке преображаје од Рафа Максића до Господина Хулија. То је последњи текст у збирци На јавном каналу, објављен је 13. марта 1995, три године пре смрти Миодрага Кујунџића.

Извор: Време, број 150, 20.02.2020.