Мајска изложба УЛУПУДС-а „Идентитет“

Занимљиво је трагати за најважнијим путевима овог појма и његовог савременог испољавања у креативном процесу, пре него за директним одговорима или  проблематиком реконструкције историјског дела, уз које се отварају  сложена питања техничке ревитализације,(не) дозвољених  уметничких слобода и промене садржајно-иконолошких компоненти. По правилу, уз круто везивање за предложак, пада се у претераност и кич; уз критичко премишљање и дистанцу- јавља се сублимација, апстракција, свежина израза. Најуспешнији примери у прилог ове тезе видљиви су у новом иконопису, интерпретацијама костима и сценографије историјске епохе, архитектонским захватима…

Мада поједини истраживачи говоре о свету као „глобалном селу“ насељеном  отуђеним индивидуама, предвиђајући крај уметности под притиском „неподношљиве лакоће стваралаштва“  уз помоћ дигиталних технологија, врста креативности која је пред нама изнова вреднује неке традиционалне вредности професионализма. Међу њима су – стално образовање, истраживање технологија, функционалност и естетика која директно утиче на  здраво и стимулативно (пре)живљавање и, најважније–осећај припадности времену...

Веома далеко од традиционалног „ у се...на се... итд“... или домаће верзије латинског „хлеба и игара“, типични „миленијалс“ из Србије, јако различит од оног западног, жуди да нешто промени и персонализује у свом одевању, лоше пројектованом стану око 30м2, уместо досадних лица политичара виђа на улици духовите билборде, чита стимулативне књиге заједно са потомцима, допринесе ретким куповинама домаћој скромној продукцији, екологији амбијента. Слично, као и многим народима у постсоцијализму, остао нам је још укус, ерудиција, жеље за обележавањем „сопства”, уз лимитиране могућности које терају на опрез, умереност, каткад и у горку фрустрацију... Креативни одговори су  осетљиви на проблеме реалног окружења (без чега и нема доброг архитекте, дизајнера, примењеног уметника), у оквиру поставке пред нама,  стимулативни,  софистицирани, каткад и парадоксално-шокантни, иронични, са дозом озбиљне памети уз грам „соли“карактеристичне за идентитет менталитета.

Овогодишња продукција нуди конкретна решења и идеје како живети са  стилом у стану класификације 0,5; слетети на своје „гумно-хелиодром“; уживати у транспарентном кубусу-чардаку на врху класицистичке фасаде, бити у хедонистичко-футуристичком „Синдикату“ на води; обути и носити рециклирано дрво, вуну, свилу;  накит футуристичке конструкције; огрнути се у лично креирани оп-арт; додиривати тродимензионалну књигу; понети арт-сат домаћег дизајна; обедовати са стола магично промењиве форме; упливати у - временски промењив модуларни низ личних бренд-обележја; портрета од коцкица платна (пиксела); стрипа; делова стакла...Ту су и инсајдерске информације о стилу живота домаће елите, која полако сазрева у потрошаче домаће памети, дизајна и арта. Нека од дела, посебно скуптуралних и сликарских, трагају за „ идентитетом“ у широком корпусу идентитета минимализма високе модерне, метода шока надреализма (ципеле-секире), руске авангарде, поп-арт ироније, експресивног брутализма, мас-иконографије, који су витални део баштине 20.века и његове тежње за (де)компоновањем  наслеђеног. У овој тачци долазимо до „бесконачне приче“ о стварању, уобличавању, разарању идентитета, као неминовној последици  декаденције цивилизације, од које је наша (пост)техно-ера још  далеко. У закашњењу, али не и креативном, у фази чежње за освајањем савременог и правилног, са стилом времена, очувања традиционалног идентитета, персона са интегритетом једнако као и уметник, пати од недостатка моћи, материјалне и социјалне, више него од немања визије будућности сопственог окружења. Можда је грађанска кураж (фини појам за инат), кључна за покретање нашег креативног активизма-савремене субверзивне борбе за естетику, очување амбијента, а против глобалне мегаломаније, тражећи смисао кроз стваралаштво по мери комплексног, еродираног у протеклим деценијама, али ипак у фази реновације-идентитета. 

Примери са овогодишње Мајске изложбе говоре не само о еклектицизму, већ и о укључивању у еколошки покрет, уз штедњу материјала и енергије; одговорном приступу градњи унутар историјског корпуса; стварању авангарде која негује нове приоритете, различите од оних са почетних поставки „Мајске изложбе“ пре 48 година, када је прогрес индустријског друштва стварао „опште“ циљеве и „обавезујуће“ снове.

Кустос изложбе и аутор овог текста је Мирјана Бајић.