Скулптуре Велимира Веље Каравелића - "Тишина"

Егзистенцијална путовања, туга, дубина, а пре свега љубав према југозападу Србије, према Метохији и светињама, садржани су у  изложби која због свега што јесте у својој суштини, заправо представља оно што је после свега доживљеног у уметниковој души наступило и што из његових дела произилази - благословена Тишина. Она у којој се заувек похрањују сабране драгоцености.

Скуптуре од камена Велимира Веље Каравелића демонстрирају епску монументалност. Његови ликови су усредсређени и замишљени и занесени у исто време,  као да долазе из неког сасвим другог света и времена. У исто време, они су и наши савременици, саучесници и састрадалници простора и времена. Понекад, и када према некој истакнутој карактеристици препознамо лик који је уметник заувек пренео у вечити мермер, опажамо да је захваљујући умећу и посвећености истовремено то биће претворио у симбол или чак у метафору. Сасвим сведено и скромним средствима, у форматима који ретко прелазе висине од метра, Каравелић демонстрира епску монументалност. Са друге стране, сета, усредсређеност ликова на нешто надземаљско, милота, топлина која из њих струји, воде нас на ону женску, лирску страну. Ивицом те двојности, двогубости и непомирљиве дихотомије хода овај стваралац и сеје за собом величанствена дела - каже аутор текста каталога Душан Миловановић.

У његовој скулптури препознаћемо одблеске енергија давно прохујалих времена,  исијавање оне медитаранске светлости са кикладских сведених идола, романичка урањања у суштине света и човека, сецесионистичка разматрања могућих синкретизама, полемисање са ренесансним великанима, али и с Роденом, Бранкусијем, нашима Стијовићем, Палавичинијем, Стојановићем, Јанковићем... Једно је сигурно: сву силину тих зрачења на окупу држи снажна мрежа византијског духа и цртежа, што сасвим дефинишу и форму и суштину. Његов рукопис израста и бокори се ипак директно из уметности српског средњег века. То је најснажнији зденац, из кога се пије и насићује, до обила, а затим се тамо урањају нова дела и енергије, који ће даље оплемењивати наново.

Као типично ретрогардни (не и ретроградни) Каравелић је пријемчив за све вредности високог модернизма, каже ликовни критичар Ђорђе Кадијевић и детаљније описује Каравелићево стваралаштво. Фигуре су му нереалистично стилизоване, обрада камена у техничком али и у естетском смислу модерна, намерно неуједначена. Јасно се разликују овлаш обрађене површине мање значајних детаља од оних који су изглачани до перфекције и тиме истичу примарност доминантних сегмената форме. Каравелић воли камен, најрадије ваја у мермеру, што треба разумети као самосвесну ретрогардну диспозицију, а не као анахрону носталгију за старим вајарским техникама. Његове фигуре су на граници између средњег формата, али својом пластичном структуром стварају утисак монументалности, тврди Кадијевић.

Изложба дела Велимира Веље Каравелића под називом „Тишина“ свечано ће бити отворена у изложбеном простору Радио-телевизије Србије  у четвртак 17. јула у 20 часова и траје до 31. августа 2014. Аутор изложбе и текста каталога је Душан Миловановић.

  Овде можете погледати/преузети каталог изложбе