Поетска трансформација дубоких осећања – Василије Васа Доловачки

Да ли је фигуративно сликарство крајем XX и почетком XXI века изгубило "битку" са савременим трендовима у уметности, и са мноштвом инстант понуђених уметничких доживљаја?
„Ја верујем у живот - поготово у живот уметничког дела" рекао је Стојан Ћелић јер је то непогрешива и непрекинута нит и вера у истинску уметност. То на једном месту обухвата таленат, рад и личну креативност. Као резултат следи стваралаштво вредно пажње и трајања.

Василије Доловачки, редак заљубљеник, стваралац и заговорник фигуративног сликарства храбро се супроставља савременим уметничким тенденцијама, осмишљених екцеса, или покушаја - да шокирањем јавности и критике, уметност приближи општем вредновању. Зато са сигурношћу могу потврдити да стваралачки потенцијал не зависи од савремених и тренутно актуелних ликовних кретања, већ пре свега од уметниковог личног поимања и тумачења поетике живота и дамара његове душе.

Засигурно да уметниково ствараштво потиче од њему блиских мотива, војвођанске равнице у којој је рођен и растао, у којем се у дубини душе усадио мир, спокој, благост, снови.
Већ по завршетку Академије, може се наслутити пут овог маестра фигурације, који нам нуди лирску ноту у поетском реализму. Уметничко стваралаштво почиње од њему блиских мотива, мртве природе са предметима уз које је растао. Тако настаје серија слика са истим сликаним мотивом. Само привидно. Размештањем сликаних предмета мајсторски продубљује изведену игру светлих и тамних тонова. Тако постиже врхунску ликовност и непогрешиво нас везује за сваку слику. Колористичка умивеност топлим бојама неутралне позадине са акцентом на сликане предмете, изазива жељу да тај емотивно визуелни доживљај поново осетимо. Оваквом утиску несумњиво доприносе топли тонови окера, углавном валерски постигнут златасти тон. Мајсторски избегнут извор светлости - постиже жељени ефекат да магичном привлачношћу уђемо у неки имагинарни свет. Нема агресивних потеза, све је обавијено погледом непогрешивог романтичара, загледаног у своје снове и у свој дубоки унутрашњи свет.

Шта нас враћа од магије и понуђених мотива? То је мајсторство кроз цртеж, боју и специфичност у решавању најтананијих осећања - која изискују стрпљив дуготрајан рад. То је засигурно непогрешив пут да се поверује у истинску уметност.

Погледом непогрешивог романтичара Доловачки у своје слике „уноси" и фигуре деце, монаха, стараца али и женских актова. Њих по правилу смешта у имагинаран простор инспирисан несумњивом патином вековних цивилизација. Као реалне симболе живота, у своје мистичне призоре слика птице, псе, коње, мачке.

Све насликане фигуре су мирне, по правилу статичне. На њиховим лицима осликава се носталгичност - загледаност у само њима знану стварност, сетних мисли „с погледом" у пролазност живота. Питање лепоте женског акта решава на филозофски па и метафизички начин. Његова ода жени саздана је на судару реалног, поетичног и иреалног.

Постепено напуштање исијавања светлости из боје и проширујући теме, али не потпуно, уводи нове изворе. Дифузна светлост сада долази кроз прозор, небо. Она се распршује по целој слици не реметећи уметниково дубоко осећање - које је непрекидно клацкање између сна и стварности. Иако има изворе светлости, она се валерски трансформише у поруку хуманих осећања.

На таквим платнима колорит је богатији. Црвена, зелена, плава, љубичаста, браон и са сваком је постигнута топла оркестрација тонова, тако да задивљује сагласје поетског осећања и лирског надахнућа. Без обзира да ли слика градове, планинске масиве, морске призоре, сеоске куће, ентеријере, старе капије - на тим платнима осећамо дух животне радости. Све је прорачунато сложено у дубоко промишљеном раду, да наизглед мирноћом изазову носталгију посматрача. Емоција код посматрача је управо жеља коју Доловачки и сам уноси стрпљивим радом и дубоким промишљањем.

БИОГРАФИЈА

1960. Василије Доловачки је рођен 22. априла у Баваништу, општина Ковин.
1984. Дипломирао на факултету Ликовних уметности у Београду у класи проф. Зорана Петровића.
1989. Дипломира на постдипломским студијама на академији у Београду у класи проф. Мирјане Михач.
1992. Постаје члан УЛУС-а.
Радио је као редован професор сликарства на Академији класичног сликарства, Универзитета у Сремској Каменици. Самостално излагао више од 60 пута у земљиииностранству. Учесник је многих колонија, групних, аукцијских и хуманитарних изложби. Живииради у Баваништу.
2010. Објављена је монографија радова насталих у преиоду 1980-2010. године, тврдог повеза са омотом на 220 страница великог формата, са текстом књижевника, историчара уметности и ликовног критичара Драгана Јовановића Данилова.
2018. Објављена монографија радова насталих у период 2010 -2018. године, тврдог повеза са омотом на 224 странице великог формата, 181. репродукција и са текстовима: Срето Бошњак (историчар уметности, ликовног критичара и теоретичара уметности), Драгана Јовановића Данилова (историчар уметности, ликовног критичара и књижевника) и Дејана Ђорића (историчар уметности и ликовни критичар).
Добитник бројних награда.