Урош Тошковић: Линија која претходи времену

Ове ријечи Уроша Тошковића сабирају темељне координате његове умјетничке и егзистенцијалне позиције — однос према времену, према материјалном свијету и према умјетности као онтолошком чину — и управо из тог чвора развија се цјелина овог текста. Ова реченица није изјава о величини. Она је изјава о бивствовању.

Геније, у класичном смислу, није онај који има снажнију вољу, већ онај који успијева да се одмакне од њеног диктата. Артур Шопенхауер је тврдио да геније свијет не посматра кроз интерес, већ кроз чисту контемплацију — ослобођену воље. У том смислу, Тошковић не учествује у игри успјеха јер га успјех не одређује. Он не ствара да би имао; он ствара да би видио.

Али то „виђети“ није пуко посматрање. То је огољавање бића ствари. То је поглед који остаје пред стварима.

У времену у којем је свијет организован као систем функционалности — гђе све мора бити корисно, ефикасно, оптимизовано — човјек престаје да сусреће биће, а почиње да управља ресурсима. Жак Елил је то описивао као аутономију технике: систем који се саморазвија, мимо људске мјере. У таквом свијету и човјек постаје ресурс.

Тошковићев цртеж одбија ту редукцију.

Његове фигуре нису функционалне; оне су огољене. Његова линија није средство; она је мјесто на којем се нешто показује. Папир није подлога за производ, већ простор у којем се нешто открива — нагло, болно, без гаранције.

У друштву у којем, како је примијетио Ги Дебор, слика замјењује стварност, а представа замјењује искуство, Тошковић не производи слику која умирује. Он производи пукотину. Његови цртежи нису спектакл; они су прекид спектакла. Они враћају поглед са површине на оно што пулсира испод ње.

А испод површине баналног гламура почиње оно што не може бити уљепшано.

Ту је тјескоба, баченост у свијет без сигурног упоришта, крхкост тијела, расутост идентитета. Човјек није господар свијета; он је изложен. У тој изложености лежи истина његове егзистенције. Тошковић то не објашњава — он то црта.

Гинтер Андерс је говорио о „застарјелости човјека“: о ситуацији у којој је човјек постао мањи од сопствених производа, неспособан да морално и имагинативно сустигне технолошки свијет који је створио. У том раскораку настаје осјећај инфериорности и бијега у комфор, у спектакл, у потрошњу.

„Могао си имати ролс ројс…“

То је глас свијета који мјери вриједност кроз посједовање. То је понуда интеграције у систем који признаје само видљиви успјех. Али Тошковић бира кршиће — ситне комаде камена које скупља по обали, оно што нема цијену и што се не може продати. Бира оно што је изван логике тржишта. Бира оно што не улази у рачуницу.

То није романтизација сиромаштва. То је одбијање да се бивствовање сведе на имање.

Јер постоји разлика између имати и бити.

Како је показао Ерих Фром, у модусу „имати“ човјек се идентификује са оним што посједује, док у модусу „бити“ идентитет произлази из саме активности живљења и стварања. У првом случају вриједност је акумулација; у другом — присутност. Тошковић досљедно стоји на страни бивствовања.

Он стоји на страни онога што се не може акумулирати: интензитета погледа, дубине искуства, вертикале духа. У том простору, геније није друштвена титула, већ усамљеност онога који види прије других.

„Три пут сам геније.“

То значи три пута доћи прерано. Три пута изговорити истину коју вријеме још не може да чује. Судбина генија, како је мислио Шопенхауер, јесте да буде несхваћен у сопственој садашњости. У друштву спектакла, рекао би Дебор, оно што га раскринкава увијек касни са признањем. А у свијету о којем је говорио Андерс — гђе је човјек потиснут властитим производима — онај који враћа поглед на голу егзистенцију постаје неугодан свједок.

Тошковић је управо то — неугодан свједок бића.

Његова линија не приказује свијет као стабилну структуру; она га показује као напетост. Као отвореност. Као рањивост. Она не затвара смисао; она га отвара. У њој нема завршене форме, јер ни човјек није довршена форма. Он је стално на ивици — између аутентичности и прилагођавања, између истине и комфора.

Зато „никад нећете стићи тамо ђе сам ја“ није надменост. То је егзистенцијална удаљеност.

„Тамо“ је мјесто на којем умјетност није продужетак система, већ његова негација. Мјесто на којем човјек не стоји као произвођач ни као потрошач, већ као биће које је свјесно властите коначности — и упркос томе ствара.

У времену у којем је све претворено у функцију, Тошковић враћа бескорисност као достојанство.

У времену у којем је све претворено у слику, он враћа присутност.

У времену у којем техника обликује хоризонт могућег, он отвара простор онога што се не може програмирати.

Ова изложба није поглед уназад. Она је суочавање.

Јер пред овим цртежима не питамо шта они представљају —

него шта смо ми постали.

И можда је управо ту његово „тамо“:

у простору гђе умјетност не служи животу —

него га разоткрива до тачке у којој више не можемо побјећи од себе. И ту почиње одговорност.

Др Владислав Шћепановић

редовни професор ФПУ, Београд

директор МСУЦГ

Каталог можете преузети овде.