"Тилва Рош" у француској Кинотеци

Пројекција филма „Тилва Рош", младог редитеља Николе Лежаића, одржаће се 24. и 25. јуна, у француској Кинотеци, једној од најугледнијих филмских установа тог типа. У оквиру програма "Немате ништа против младих?", „Тилва Рош" ће се приказати уз још само два филма, Кополин „Rumble Fish" и „Cry Baby" Џона Вотерса.

Радња филма се одиграва у Бору, некада највећем руднику бакра у Европи. У току су мали раднички протести у руднику, због приватизације, а деветнаестогодишњаке Тоду и Стефана то не интересује. Они су нераздвојни пријатељи, скејтери, и са својим друштвом проводе своје прво лето након средње школе. Тумарају градом и по напуштеним површинским коповима, инспирисани шоу емисијом „Jackass", снимају видео клипове у којима изводе разне вратоломије.

У том чудном односу безусловног пријатељства и ривалства, несвесно покушавају да надмаше један другог. Када се у Бору појави Дуња, њихова другарица која сваког лета долази у Бор из Француске и лудо се проводи у атмосфери „без пуно правила", Тоди и Стефану прећутно постаје нови предмет надметања.

Млади редитељ Никола Лежаић, који је са екипом филма „Тилва Рош" успешно учествовао на многим светским фестивалима, рођен је у Бору, 6. августа 1981. године. Завршио је гимназију „Бора Станковић" у Бору, а апсолвирао на одсеку за Филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности, Универзитета у Београду. Пре режије студирао је италијански језик на Филолошком факултету. Жеља да се бави филмом није дошла постепено.

"Када си клинац, једноставно ти падне на памет да хоћеш нешто да радиш зато што си баш у том тренутку смислио нешто што ти се чини генијалним, али реално јесам одувек био навучен на филмове", каже Никола.

Први сценарио је писао у четвртом разреду основне школе и звао се „Панк Лебац" - тинејџ комедија са Николом и његовим друговима у главним улогама. Након тога писао је хорор сценарио, али каже да је све то било "више зезање, а мање неко реално интересовање за филм конкретно".

"То је дошло негде у седмом, осмом разреду кад сам читао књигу неког домаћег психијатра који је радио са наркоманима, па је писао неке приче о њима. Сећам се да сам почео да замишљам једну причу како би изгледала као филм, како би се камера кретала, како би људи глумили и тад сам пожелео да будем редитељ".