Александар Б. Лаковић објавио студију о српској поезији Косова и Метохије

Господине Лаковићу, зашто сте се приликом писања свог дела ограничили управо на период од 1951. године?

"Зато што је та година међаш у току поезије на КиМ. Она је незванично прихваћена као година стварања модерног песништва на тлу Космета. То је заслуга збирке песама Сенке Рада Николића, која је учинила велики и непосредан утицај на потоње домете српске поезије тог простора.

 Осим тога, књижевност прве половине двадесетог века је представљена, тумачена и вреднована у неколико окњижених студија (В. Цветановић, В. Бован, М. Богавац, С. Денић), а књижевност друге половине прошлог века, у којој квалитетом, па и квантитетом, доминира песништво, није ни сабрано, ако се изузме неколико антологија које су спорне, због искључивања појединих изузетно вредних песника који потичу са КиМ. То је уједно и један од порива зашто сам се одлучио за овакав стваралачки изазов", каже Лаковић.

 У књизи-монографији Историја српске поезије Космета, која броји скоро хиљаду страница, прокоментарисани су сви песници који су у назначеном временском интервалу објавили макар једну песничку збирку. Колико их је укупно заступљено?

"Укупно их је више од 280. О вреднијим песницима, обимнијег песничког опуса, писао сам есеје, а о песницима чији квалитет није изнад просечног прибележио сам краће критичко-књижевне коментаре у саветодавној форми. Дакле, представио сам њихове битне и кључне уметничке вредности и одреднице и садржај њиховог песмовања, а нарочито особености којима се издвајају из хорског певања."

 Када сте започели истраживања у овој области?

"Ову „Историју“, не знајући да то чиним, започео сам да градим пре више од четрдесет година када сам започео свој књижевно-критички и есејистички рад, којом приликом сам представљао и песништво песника са Косова и Метохије (мој први објављени есеј (1980) јесте „Присуство завичаја у савременој српској поезији Косова и Метохије“). Коначна одлука да се одазовем зову књижевног завичаја, да се посветим изучавању целокупног српског косовско-метохијског песништва је од пре пет година, када сам постао пензионер и по први пут у свом животу поседовао доста слободног времена."

 Шта је било најтеже у том обимном подухвату?

"Најтеже је било доћи до свих потребних књига (сигурно да нисам стигао до свих), нарочито оних штампаних у овом веку. Тренутно на Косову постоји само један издавач, Дом културе Грачаница, који се осим издавачке делатности, бави и позориштем, ликовним колонијама и изложбама, али и културно - хуманитарним свакодневним делатностима, посећујући енклаве и приказујући осталом српском живљу филмове, монодраме, књиге, и говорећи им на тај начин да нису остављени и заборављени од стране државе. А ранији доминантни приштински издавач Јединство - Панорама трансформисао се у информативно предузеће и издавачку делатност је свео на минимум.

Дакле, присутан је вакум у издавачкој делатности. Нема простора за све. У таквим приликама, које су и у матици присутни, појављују се бројни и злуради Мефистотели (да их не именујем) у неколико „образа“, и као рецензенти, и као уредници, и као издавачи, и као „поуздана веза“ са „јефтином“ штампаријом, чији је власник у договору и „талу“ са Мефистом. Наравно, нико се не обазире на то да ли постоји песнички квалитет, макар у најави или у траговима. Сведоци смо књига које никоме не служе на част, осим што су у интересу „књижевних геноцидних посленика“. Нажалост, и такве збирке у покушају, морао сам да поменем и у неколико речи-реченица приближим их читаоцима, не избегавајући да их оценим, онако како заслужују."

 Како гледате на административне поделе косовско-метохијског простора?

"Морам да подсетим да је косовско-метохијски простор припадао Старој Србији, што асоцира на атрибут Косова ко националног завичаја (књижевник, ратник и острашћени родољуб Милош С. Милојевић говорио је Права Србија). Преименован је, после Другог светског рата, у Косово и Метохију (Метохија је између два рата припадала Зетској бановини – Црној Гори, отуда и присуство црногорског живља у Метохији, обично школованог, за тадашње услове). Осим тога и сами Срби, међу њима и књижевници и књижевни историчари, све су чешће говорили само Косово, одстрањујући појам Метохије, као да су били у сагласју са доцнијом албанском милитантном групацијом, која је данас на власти на Космету и која искључиво користи појам Косово тачније Косова.

Као што је реч Метохија нестајала, тако су антологичари из својих избора искључивали и песнике из Метохије. Наиме, најновија антологија, потиче из 2012, чак се зове „Антологија косовско-метохијске поезије“, што би значило да укључује све песнике са тог простора – и Албанце, и Турке, и Роме, и Горанце, и Муслимане, и Србе, и Црногорце, што није испуњено. Унутар корица те назови антологије, нема вредних песника са територије Метохије. Замислите, није било места за такве песнике као што су Радован Зоговић, Душан Костић, Слободан Марковић (Либеро Маркони), Алек Вукадиновић, Велимир Милошевић, Ратко Делетић, Божидар Милидраговић, Момир Војводић... Питам се, ко би се „нормалан“ таквих песника одрекао? Можда је у питању синдром просечности којој квалитет и успех сметају. Нажалост, такво стање није реткост ни у овој нашој „ужој“ Србији.

Као дигресија намеће се једна чињеница. Чак је и тренутно окривљени за ратне злочине на Косову Хашим Тачи, пре десетак година, на провокативно питање новинара шта мисли о успесима Новака Ђоковића, дипломатски изјавио да се он поноси Ђоковићем који потиче са Косова. Дакле дедуктивно промишљајући, и за осведоченог непријатеља српског народа, сви ови песнички великани део су Косова (и Метохије), чије год оно (КиМ) било, а само за „уважене“ антологичаре то нису. Штета. И за антологичаре и за антологије."

 Може се претпоставити да и ова „Историја“, као и све историје уосталом, има намеру да постави сваког од песника тамо где му је и место, које је заслужио.

"Да, да постави сваког песника тамо где припада, што значи и да повратим у песничко јато песнике којима су површни антологичари забрањивали улазак у српску поезију Косова и Метохије. Нисам изоставио ни оне који су у комунистичко доба осуђивани, прогањани и брисани са песничке листе живих (на пример, Момчило Јокић, Милош Остојић, Драгиша Мурганић), што до сада није био случај. Уврстио сам и оне који су краћи временски период живели на тлу Косова и Метохије и интегрисали се у књижевне токове, већина њих је и објавило збирке у Приштини и Пећи или су тематски остали привржени Косову (Чедо Вуковић, Радоња Вешовић, Вукман Оташевић, Мирослав Ђуровић, Милица Краљ, Каја Пенчић-Миленковић, Милан Мирић...). 

Зато се и ова моја „Историја“ зове, како се зове Историја српске поезије Косова и Метохије 1951-2022. Међутим, критеријум за њу није национално или верско опредељење, већ језик којим се пише и којим се писало. Некада је то званично био српско-хрватски. Стога, су у њој уврштени и припадници ромске, бошњачке и горанске заједнице који су своје песничке збирке често штампали и на српском језику, поред матерњег. Чак и оне који су, у међувремену, неочекивано и неутемељено критички се освртали не само на делатност појединаца, него метафорично и на читав народ (на пример, Алија Џоговић)."

 Временом, поједини песници су променили своје место живљења (Црна Гора, Босна и Херцеговина) и припојени су црногорској, бошњачкој или босанској књижевности.

"Допринос њиховог стваралаштва, док су живели на Космету, обавезивао ме је да и њих укључим у ову „Историју“ – они су део ње. Иако сам то могао да урадим и без њиховог знања, морао сам да их консултујем – многи од њих су ми прави пријатељи. Предочио сам им став Меше Селимовића, који је поводом Палавестрине српске послератне прозе (уврстио Мешу Селимовића, као и Иву Андрића, Бранка Ћопића, Исака Самоковлију...), морао да се огласи због напада ЦК БиХ на Палавестру, што „отима Мешу из Босне“ (нису били заинтересовани за Андрића и Ћопића) и изрекао како се он осећа припадником и српске и босанске књижевности. То је дакле привилегија, а не идеолошко или естетско поприште.

Поезија стварана на тлу Косова и Метохије је изузетно квалитетна, и била је део матичне српске поезије. Сведоци за такву тврдњу су песници као што су: Радован Зоговић, Душан Костић, Либеро Маркони, Раде Николић, Лазар Вучковић, Раде Златановић, Алек Вукадиновић, Велимир Милошевић, Божидар Милидраговић, Слободан Вукановић, Даринка Јеврић, Ратко Поповић, Радомир и Радосав Стојановић, Благоје Савић, Мираш Мартиновић, Драгомир Костић, Живојин Ракочевић, Предраг Јашовић... То чине и млађи, изузетно вредни песници – Жарко Миленковић, Александра Јовичић Џиновић, као и два упокојена песника Александар Симовић и Иван Ранковић, које су и на северу Косова заборавили.

Проблем су млади песници, јер они одсељени (песници са Косова кажу – „у расејању“), не припадају корпусу српске косовске поезије, већ песништву градова у којима живе (Краљево, Крагујевац, Смедерево, Беране, Подгорица, Београд...). Зато је овакав попис песника са тумачењем њиховим остварења био потребан. И много раније. И лакше се могао обавити, макар период само друге половине двадесетог века. Нужан је и због питања како ће се за деценију-две урадити. Могу да замислим уз какве све потешкоће..."

 Који је био Ваш кључни мотив при састављању овог дела?

"Кључни мотив и надам се, потенцијална могућност ове „Историје“, јесте да се представи целокупно песничко стваралаштво стварано на српском језику на простору Космета, које је аксиолошки изузетно вредно, разнолико, самосвојно, оригинално, модерно, од риме до научне фантастике, од архаизованости до фантазмогорије, од историзације до мисаоности, од онтолошке до идентитетске проблематике, од пророковања угрожености српског живља до сведочења апокалипси неслућених размера и димензија. И језички потенцијал, и стилски обрасци су на завидном и аутентичном нивоу. Модерни и аутентични, пре свега. Но, упркос таквом квалитету косовско-метохијског песништва на српском језику, последњих неколико деценија, српски песници КиМ нису адекватно и како заслужују, тумачени и вредновани, па и нису интегрисани у матичну поезију."

 Због чега?

"Мишљења сам, да проблем у пријему и тумачењу српске косовско-метохијске поезије није у њеним вредносним дометима, који нису спорни, нити у њеној стручној процени, већ је последица непремостивости у њеној недоступности. У прилог томе је и невероватан, готово поражавајући, податак. Бројне библиотеке у Србији, које пате од тескобе и недостатка простора, морају поједине књиге, које читаоци нису узимали на читање у последњих неколико деценија, да их склоне на безбедно место, али се не могу користити од стране читалаца.

Дакле, пошто су ћириличне књиге на Косову током 1999. године, листом све спаљене, сада ни у овој ужој Србији, у већини библиотека, нису доступне. Нису на увид. Изгледа да српске књиге косовског порекла имају много непријатеља, не само у туђим редовима.

Ево то су оквири и накане у којима је трајало моје испитивање српске поезије Косова и Метохије, дајући предност модерном песништву, што и јесте одредница косовско-метохијске поезије на српском језику", каже Лаковић.