Моћни гласови – Maxine Sullivan

Започела је своју музичку каријеру певајући у бенду свог ујака, „Red Hot Peppers“, у родној Пенсилванији, у којем је повремено свирала флиглхорну и тромбон са вентилом, поред певања. Средином 1930-тих, открила ју је Гледис Мозијер (која је тада радила у биг бенду Ине Реј Хатон). Мозијер ју је упознала са пијанистом Клод Торнхилом, што је довело до њених првих снимака снимљених у јуну 1937. године.  Убрзо након тога, постала је истакнута вокална звезда у „Оникс“ клубу у Њујорку. Током овог периода, почела је да ствара професионални и блиски лични однос са басистом Џон Кирбијем, који је постао њен други муж 1938. године.

Као певачица,  била је активна пола века, од средине 1930-тих до непосредно пре своје смрти 1987. године. Најпознатија је по снимку свинг верзије шкотске народне песме „Loch Lomond“ из 1937. године. Током своје каријере, Саливен се појављивала и као извођачица на филму, као и на сцени. Као претеча каснијих познатијих џез певачица попут Еле Фицџералд и Саре Вон, Саливен се сматра једном од најбољих џез певачица 1930-тих. Певачица Пеги Ли ју је у неколико интервјуа именовала као кључни узор.

Ране сесије са Кирбијем 1937. године резултирале су хит снимком свинг верзије шкотске народне песме „Лох Ломонд“, а овај рани успех „обележио“ јој је стил, наводећи је да пева сличне свинг аранжмане традиционалних народних мелодија које је углавном аранжирао Торнхил, као што су „If I Had a Ribbon Bow“ и „I Dream of Jeanie“. Њена рана популарност довела је и до кратког појављивања у филму „Going Places“ са Луј Армстронгом, 1938. године.

1940. године Саливенова и Кирби су се појавили у радио програму „Flow Gently Sweet Rhythm“, што их је учинило првим црним џез звездама које су имале сопствену недељну радио серију. Током 1940-тих, наступала је са широким спектром бендова, укључујући секстет свог мужа и групе које су предводили Теди Вилсон, Бени Картер и Џими Лансфорд. Наступала је на многим популарним џез местима у Њујорку, као што су „Ruban Bleu“, „Village Vanguard“, „Blue Angel“ и „Penthouse“. 

1949. године, појавила се у краткотрајној CBS телевизијској серији „Uptown Jubilee“, а 1953. године глумила је у представи „Take a Giant Step“.

1956. године променила је свој ранији стил и снимила албум „A Tribute to Andy Razaf“ који је садржао интерпретације дванаест мелодија користећи текстове Енди Разафа. Албум је такође истакао музику Фетс Волера, укључујући верзије песама „Keepin' Out of Mischief Now“, „How Can You Face Me?“, „My Fate Is in Your Hands“, „Honeysuckle Rose“, „Ain't Misbehavin'“ и „Blue Turning Grey Over You“. Саливанова се придружила секстету који је подсећао на Кирбијеву групу од петнаест година раније, укључујући трубача Чарли Шејверса и кларинетисту Бастер Бејлија.

1958. године била је једна од фотографисаних џез звезда за култну фотографију „A Great Day in Harlem“.

Имала је прекид у каријери, од 1958. године, када је радила као медицинска сестра, а  1966. године је наставила своју музичку каријеру, наступајући на џез фестивалима заједно са својим четвртим супругом Клиф Џексоном, наставивши да наступа током 1970-тих, узниз снимака током 1980-тих, упркос томе што је имала преко 70 година. Била је номинована за награду „Тони“ 1979. за најбољу глумицу у мјузиклу, а учествовала је и у филмској биографији „Максин Саливан: Љубав је бити заљубљен“, непосредно пре своје смрти.