субота, 08.03.2025, 09:00 -> 20:27
štampajЏез дуети – Milt Jackson & Ray Brown Jam, Montreux '77, I део
Џем сешни су посебно омиљени и код извођача и код џез публике. То је увек узбудљив сусрет музичара, најчешће без посебне припреме, који свирају и импровизују надахнути један-другим спонтано, али са увек високом енергијом, залагањем и одличном атмосфером. Један од таквих наступа је забележен на снимку са Монтре џез фестивала 1977. године, са Милтом Џексоном и Рејем Брауном.
Свирали су пред узбуђеном публиком у Монтреу - толико узбуђеном да су били приморани да промене темпо акценте после првих пар тактова како би смирили публику која је почела да пљеска у темпу чим су акорди клавира сугерисали ритам…
Овај џем сешн је договорен након што је славни продуцент Норман Гранц затражио да овај свирачки пар понови искуство које је некада имао у Јапану, али овог пута са сасвим другом пратећом групом - те је тако пијаниста Монти Александер био доведен за ту прилику, а Еди "Локџоу" Дејвис и Кларк Тери су били само неформално „покупљени“ међу музичарима који су свирали на фестивалу те године, укључени у неке или су предводили сопствене групе.
Критичар Скот Јанов пише: „Овај снимак са Монтре Џез Фестивала 1977. био је веома спонтани џем сешн. Флиглхорниста Кларк Тери, који је случајно раније дошао у Монтре, додат је групи вибрафонисте Милт Џексона у последњем тренутку. Када се окупе свирачи калибра Терија, Едија "Локџоу" Дејвиса, Монтија Александера, Реја Брауна, бубњара Џимија Смита и Милта Џексона, не морате да бринете о недостатку времена за пробе. Секстет се весело „врти“ кроз "Slippery," "A Beautiful Friendship," "Mean to Me," "You Are My Sunshine," као и "That's The Way It Is" и "C.M.J."; где Тери и Џексон имају духовите вокалне дуете“.
Онај који се апсолутно издваја међу пратиоцима је Монти, најмлађи у групи, који је још у раним 30-им, вођен вулканском енергијом, која на крају скоро засењује вође – са добрим слушањем и пратњом у позадини, једноставно је фантастичан, па чак и одважан и „као код куће“ у својим родном карипском груву на “You are My sunshine” – нумери која је, мора се рећи, „подигла“ цео бенд. Браунов „дебели“ бас, у усидреном “walking” режиму и економичне, али смислене линије (па и неке соло), и Џексонови маљеви који акробатски нападају, ударају или милују вибрације, су стубови свирке.
Коментари