Снага фузије – Jean-Luc Ponty

Понти је почео да учи виолину у младости и брзо је показао свој невероватан таленат. Студирао је на престижном Париском конзерваторијуму, где је усавршио своје вештине класичне виолине. Међутим, његово интересовање за џез и импровизацију га је на крају довело до тога да се удаљи од класичне музике, прихватајући слободу импровизације џеза.

Његова каријера је започела током 1960-их и 1970-их када се придружио фјужн џез покрету, радећи са неколико утицајних музичара. Једна од његових раних сарадњи била је са бендом Френк Запе раних 1970-тих. Понтијева електрична виолина савршено се уклапала у Запину експерименталну музику, а он је допринео албумима као што су „Hot Rats“

(1969) и „The Grand Wazoo“(1972). Његова виртуозност и способност да се прилагоди Запиним сложеним аранжманима донели су му признање на авангардној џез заједници.

Понти је такође уживао у успешној соло каријери, посебно током 1970-их и 1980-их. Његови тадашњи албуми показали су вештину у мешању џез фузије са елементима рока, електронске музике, и више од тога, укључивши електронске ефекте, синтисајзере и рок ритмове у своје свирање виолине, одводећи виолину на територију којом су раније доминирале гитаре и клавијатуре у џезу. Током своје каријере, Понти је радио са широким спектром запажених музичара, укључујући Џона Меклафлина, Стенлија Кларка и Ал Ди Меолу. Његов рад са овим уметницима на пројектима као што су „Mahavishnu Orchestra“ и „Return to Forever“ обликовао је почетке фјужн џеза.