Скице за портрет – Едуард Сађил

Едуард Сађил припада оној „златној генерацији" музичара који су, упркос идеологији и политбироима, на велика врата увели џез музику у Титову послератну Југославију. Као школовани кларинетиста, крајем четрдесетих прелази на тенор саксофон и ускоро постаје члан Великог џез оркестра Радио Београда. У новоформираном биг бенду, Едуард је веома брзо сео на место вође саксофонске секције на коме је остао до своје пензије.

Током сјајних година које су прославиле овај оркестар Сађил је постао признат и афирмисан као један од најбољих саксофониста бивше Југославије који је својим тоном и фразом бојио моћни звук  нашег Биг Бенда. Био је члан многих малих састава, учесник небројених фестивала у земљи и иностранству.

На алту или тенору, важио је за мајстора балада, „домаћег Бена Вебстера", чија искрена емоција и препознатљив, баршунасти тон нису никога остављали равнодушним. Као представник Југославије три пута је био биран у ЕБУ биг банд, раме уз раме са европском џез елитом: у Бриселу, Ослу и Паризу.
Познати амерички саксофониста Дон Бајас га је назвао „песником на саксофону", а легендарни Лаки Томпсон је за Сађила рекао да је „просто феноменалан“, пошто је изразио неверицу да је могуће „на таквом кршу" од саксофона произвести такав тон. Његове снимке је изабрао и свом милионском аудиторијуму представио прослављени Вилис Кановер на таласима култне емисије „Voice of America".

Са Стјепком Гутом осамдесетих је водио омладински биг бенд при Факултету музичке уметности у Београду. Многи од његових "момака" из тог оркестра били су касније окосница Биг Бенда РТС, у генерацији која је наследила прву поставу оркестра.