Читај ми!

Пијанизми Балкана – Иван Дреников

У вечерашњој емисији извођачку уметностт овог бугарског пијанисте осветљавамо његовим интерпретацијама дела Муциа Клементија, Лудвига ван Бетовена и Сергеја Рахмањинова

Конституисање националних пијанистичких школа у балканским земљама у 20. веку, спровођено је кроз процес прихватања, те преношења у матичне средине знања која су домаћи уметници стицали на међународним образовним институцијама и усавршавањима. На другој страни, у појединим земљама, значајну улогу имали су инострани професори који као натурализовани емигранти дају снажан импулс развоју локалног клавирског извођаштва, попут рецимо Аустријанца Фердија Штацера у Турској или Чеха Емила Хајека у Србији. Иако је и сама забележила присуство појединих чешких клавирских педагога на домаћим институцијама, историја бугарског пијанизма је током свог конституисања и потоњег развоја, пре свега сведочила првом од два наведена модела. Унутар њега се могу издвојити две етапе које пластично осликавају оријентације које је бугарски пијанизам мењао у складу са променама политичког курса ове балканске земље. Прва, која би се оквирно могла сместити у период између 1921. и раних 1950-их година, сведочи о западноевропском утицају на бугарски пијанизам. Током ове прве три деценије деловања Државне музичке академије, домаћи професори попут Димитра Ненова, Панча Владигерова, Тамаре Јанкове, Љубе Енчеве и Панке Палишек, дипломирали су или су се специјализирали у Бечу, Берлину, Паризу, Милану и Прагу код светски познатих педагога као што су Леополд Годовски, Јозеф Хофман, Леонид Кројцер, Клаудио Арау, Едвин Фишер, Егон Петри и Алфред Корто. Шире посматрано хетерогена стилистика свирања међу овим пијанистима репрезентовала је међуратне естетичке норме европских школа.

Прихватањем комунизма након Другог светског рата, а потом и учлањењем у Варшавски пакт 1955. године, Бугарска је свој културни развој преусмерила према Истоку, што је за сам пијанизам имало позитивне ефекте, будући да је Совјетска пијанистичка школа свој глобални зенит (па можда и преимућство над школама на Западу) достигла управо у деценијама након средине прошлог века. У том погледу је и бугарски пијанизам 1950-их ушао у своју другу етапу развоја. Предратна Државна музичка академија преименована је према совјетском моделу у Бугарски државни конзерваторијум, те је била остварена и блиска сарадња са истоименим совјетским високим школама. Бројни бугарски пијанисти и потоњи професори своја усавршавања спроводили су тако код легендарних руских педагога попут Хајнриха Нојхауса, Јакова Флијера, Лева Оборина и Татјане Николајеве, који су повремено држали мајсторске курсеве или гостујућа предавања у самој Бугарској. Ипак, иако доминантна, ова образовна „траса”, није била једина, па тако поједини бугарски пијанисти након стицања образовања на матичној институцији у Софији, уместо у Москви или Лењинграду, усавршавања настављају на некој од европских високих школа – и то међу њима, индикативно, управо они чији су се професори у међуратном периоду и сами школовали на Западу. Међу највећим бугарским талентима који су 60-их година кренули овим путем био је и Иван Дреников, који је преко своје професорке Панке Палишек на Конзерваторијуму у Софији, баштинио знање које му је она пренела од Јозефа Хофмана код којег је студирала на Бечком конзерваторијуму раних 20-их година 20. века. Изузетан пијанистички стил Ивана Дреникова који је и сам брусио код неких од највећих клавирских уметника друге половине прошлог века, повод је за осврт на извођачку праксу овог бугарског пијанисте.

Рођен 1945. године у Софији, Иван Дреников је клавир почео да учи у четвртој години, а прве подуке је добио од Вазкресије Валчанове. Студирао је потом упоредо композицију и клавир на Бугарском државном конзерваторијуму у класама Панча Владигерова и Панке Палишек, једне од водећих бугарских пијанисткиња и педагога 20. века. Већ са осамнаест година, 1964. године, Дреников је свој несвакидашње велики таленат приказао и иностраној јавности, освојивши трећу награду на чувеном међународном пијанистичком такмичењу „Феручо Бузони” у Болцану. Као добитник престижне Хердерове стипендије Иван Дреников се потом усавршава на Музичкој академији у Бечу у класи Рихарда Хаузера (који је попут Палишекове такође био некадашњи студент Јозефа Хофмана на овој институцији пре Другог светског рата). Даље школовање одвешће га из Беча у Рим, на Националну академију Санта Чечилија, а од 1968. године је проводио дуже периоде учећи директно од легендарног италијанског пијанисте Артура Бенедетија Микеланђелија у Бергаму, Лугану и Сан Бернарду у покрајини Трентино. Касније је такође радио са својим славним земљаком Алексисом Вајсенбергом.

Дефинитивним повратком у Бугарску, Дреников се запошљава на Софијском конзерваторијуму на којем ће класу клавира водити све до 2008. године. Паралелно са овим вишедеценијеким педагошким радом, посвећује се концертној пракси у земљи и широм света. Нарочиту афирмацију стекао је између 1978. и 1992. године као стални солиста Софијске филхармоније са којом је, под вођством домаћих и гостујућих иностраних диригената наступао и на међународним турнејама овог оркестра.

Енергичан пулс који уграђује у своје инетерпретације једна је од препознатљивих одлика његовог извођачког стила из које се крије еруптивна снага воље каква избија не само из великих концертантних дела којима је нарочито посвећен, већ и из сасвим кратких минијатура које спорадично уврштава у свој репертоар.

И мада извођачки стил овог пијанисте карактерише спој различитих европских школа, виртуозна техника и снажан енергетски набој у обликовању интерпретација приближавају га стилистици свирања Алексиса Вајсенберга, у односу на којег – ако би поређења у уметности уопште било оправдано изводити – поседује знатно више запаљиве емоционалности. По томе он манифестује типичну словенску осећајност за инструментом, иако у формалном смислу следи доминантни интерпретативни концепт друге половине прошлог века; шири поглед на музичко дело и готово равномеран пролазак кроз њега без великих агогичких флуктуација које би истицале поједине детаље музичког тока. Обимнијег репертоара који сеже до савремене клавирске литературе, Иван Дреников је по мишљењу критичара највише домете остварио интерпретацијама дела Бетовена, Шумана, Листа, Брамса, Рахмањинова и Панча Владигерова. Међу остварењима која је студијски снимио у раном периоду афирмације, у време интензивног рада са Микеланђелијем, јесте и Бетовенова Соната у це-молу опус 13, познатија као „Патетична”, коју је реализовао у продукцији Радио Софије 1970. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић