Фестивал Промс 2026

Концерт је био осмишљен као музичко путовање између Европе и Америке, осветљавајући уметничке сусрете и међусобне утицаје који су крајем деветнаестог и током прве половине двадесетог века значајно обликовали токове музичког стваралаштва.

Симфоније за дувачке инструменте Игора Стравинског, у ревидираној верзији из 1947. године, изведене су као прва тачка на концерту. Дело је настало 1920, као својеврсни омаж Клоду Дебисију, док сам наслов композиције не упућује на традиционалну симфонијску форму, већ на изворно значење речи симфонија, које означава заједничко звучање. Занимљиво је истаћи да су Симфоније за дувачке инструменте први пут на Промсу изведене 1965. године, на дебитантском наступу Пјера Булеза као диригента у Ројал Алберт холу.

Након тога уследио је Концерт за виолончело и оркестар у ха молу, опус 104 Антоњина Дворжака, са Готјеом Каписоном као солистом. Ово остварење, последње велико дело из концертантног опуса чешког композитора, настало је између 1894. и 1895. године, током његовог боравка у Америци, где је обављао дужност директора Националног конзерваторијума за музику у Њујорку. Дворжак је овим делом отворио нове перспективе концертантног третмана виолончела, инструмента чије су изражајне могућности у сусрету са великим симфонијским оркестром дуго биле потцењиване. Успео је да оствари изузетну равнотежу између солистичке деонице и богатог оркестарског ткива, не жртвујући притом ни монументалност симфонијског израза ни интимност лирских одломака. Како указују извори, чак је и Јоханес Брамс, који је дотад сумњао у могућност успешног повезивања виолончела и великог оркестра у концертантној форми, након упознавања са Дворжаковим делом изразио жаљење што и сам није написао такав концерт.

Дворжак је Концерт посветио свом пријатељу, чешком виолончелисти Ханушу Вихану, који је имао значајну улогу у његовом настанку. Ипак, на премијери одржаној 1896. године у лондонском Квинс холу, као солиста је наступио енглески виолончелиста Лео Стерн, док је оркестром дириговао сам композитор.

Иначе, овај Концерт за виолончело и оркестар једно је од често извођених дела на Промсу, а посебно место у историји фестивала заузима његово извођење 1968. године, када је као солиста наступио Мстислав Ростропович. Том приликом Државним симфонијским оркестром Совјетског Савеза дириговао је Јевгениј Светланов, а само дан раније совјетске трупе и снаге других чланица Варшавског пакта, извршиле су инвазију на Чехословачку како би угушиле покрет познат као Прашко пролеће. Испред Ројал Алберт хола, али и унутар саме дворане, одржаване су антисовјетске демонстрације, па је атмосфера била изузетно напета. Како наводе извори, Ростропович је Дворжаков Концерт извео са сузама које су му текле низ лице, а потом је, пред публиком која га је поздрављала овацијама, подигао партитуру композиције у знак солидарности са чехословачким народом и протеста против инвазије.

Други део концерта отворила је симфонијска поема Прелид за поподне једног фауна Клода Дебисија, једно од ремек-дела музичког импресионизма и остварења која су означила прекретницу у развоју модерне музике. Композиција је настала између 1891. и 1894. године, инспирисана поемом Поподне једног фауна француског симболистичког песника Стефана Малармеа. Уместо дословног музичког приказивања поетског садржаја, Дебиси је створио сугестиван звучни свет у којем се преплићу сан, чежња и сензуалност. Слободно обликован музички ток, суптилне промене инструменталних боја и флуидна хармонија дочаравају атмосферу сновиђења, у којој се границе између стварног и имагинарног непрестано бришу.

Пјер Булез је истицао да је управо ово дело, премијерно изведено 1894. године у Паризу, означило почетак модерне музике. Занимљиво је да се Прелид за поподне једног фауна први пут нашао на репертоару Промса 1904. године, под диригентским вођством Хенрија Вуда. Од тада је постао једна од композиција које се често налазе на фестивалском репертоару, а на концерту који репродукујемо у емисији изведен је јубиларни, стоти пут у историји ове манифестације.

Концерт је заокружила композиција Америке Едгара Вареза.

По доласку у Њујорк крајем 1915. године, Варез се нашао пред потпуно новим звучним светом. Енергија метрополе, бука улица, звуци сирена и пулсирајући ритам модерног града подстакли су га да преиспита традиционално схватање оркестарског звука и истражи његове дотад неслућене могућности. Ипак, Америке нису замишљене као дослован музички портрет Њујорка, већ као остварење у којем се звучно искуство савременог велеграда преплиће са композиторовом тежњом за проналажењем нових изражајних средстава. Композиција је настала између 1918. и 1921. године, као прво велико остварење које је Варез довршио након пресељења у Америку. Премијерно је изведена 1926. године у Филаделфији, под управом Леополда Стоковског, који је дириговао Филаделфијским оркестром, а неколико дана касније представљена је и њујоршкој публици.

Од 1927. до 1929. године Варез је темељно прерадио партитуру, знатно смањивши првобитни извођачки састав. Ревизија је подразумевала и измене у оркестрацији, између осталог, изостављање додатне групе лимених дувачких инструмената смештених изван главног оркестарског простора.

Слушаћете првобитну, раскошно оркестрирану верзију композиције Америке, уз учешће око 150 музичара, међу којима је било чак седамнаест перкусиониста.

Снимак нам је уступљен посредством међународне размене у оквиру Еурорадија.

Уредница Ирина Максимовић Шашић