Музика вива – Најновија остварења Магнуса Линдберга

Фински композитор Магнус Линдберг рођен је 1958. године у Хелсинкију, а пажњу музичке јавности привукао је крајем седамдесетих година прошлог века, када је са својим колегама Каијом Саријахо и Еса-Пеком Салоненом основао групу „Отворите уши”, желећи да одржи дух модернизма и иновативности у финској музици. Линдберг је композицију студирао на Академији Сибелијус у Хелсинкију, код Раутаваре и Хајнинена, а потом и са Винком Глобокаром и Жераром Гризеом у Паризу. Седамдесетих година радио је у електронском музичком студију у Стокхолму, а од 1986. године, у неколико наврата, боравио је и у ИРКАМ-у у Паризу.

Током готово пет деценија стваралаштва, музички језик Магнуса Линдберга прошао је кроз бројне трансформације – од оштрог модернизма његових младалачких дела, до нежног и раскошног звучног света његових новијих остварења. Дела која представљамо у емисији ослањају се на хармоније засноване на пентатонским лествицама, јер како Линдберг сматра, оне стварају „антигравитацијско” окружење, односно омогућавају му да створи музички ток заснован на атмосферама, уместо хармонској прогресији.

На почетку емисије чућете најпре два Линдбергова остварења из 2020 – Одсуство и Серенаде. Композиција Одсуство настала је поводом обележавања 250. годишњице рођења Лудвига ван Бетовена. У делу композиор користи неколико цитата из Бетовеновог опуса, пре свега из сонате Лезадју, као и Друге и Девете симфоније.

О настанку Серенада, аутор је говорио у програмској књижици која прати ово издање истакавши да је „велики део музике коју је написао често брз и експлозиван” и да „спора музика никад није била његов фах”. Када је добио поруџбину Симфонијског оркестра из Чикага, са захтевом да напише серенаду, полазна тачка му је било осећање, а не музички материјал. Линдберг тако каже: „Знао сам да морам да напишем нешто што није само спора музика – желео сам да компонујем дело које показује светлуцаву виртуозност оркестра. Тако сам, на крају, написао серенаду која је дивља”.

На крају емисије чућете и Линдбергов Концерт за виолу из 2024. године, једно у низу концертантних остварења у опусу овог аутора. Како је и сам навео, писање за виолу му је представљало изазов, јер се налази између „бљештавости виолине и топле звучности виолончела”. Управо је то била ауторова жеља, да ову, наизглед ману, искористи као предност, спајајући два екстрема у један инструмент. Поред тога, пратећи оркестарски ансамбл је редукован, те од удараљки садржи само тимпане, што је инструментација налик Моцартовој, а коју је Линдберг већ применио у свом Виолинском концерту. Оваква концепција омогућава да интимнији и специфични топли регистар виоле не буде угушен масивним оркестарским апаратом, већ да солиста и оркестар воде прожет, јасан и транспарентан дијалог. Солистичка деоница је изразито снажна и експресивна, са коришћењем читавог звучног распона инструмента – од дубоких, резонантних тонова, до самог регистарског врха виоле.

Прилику да дискографски премијерно забележи Линдбергов Концерт за виолу добио је један од најбољих виолиста данашњице, Лоренс Пауер.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић