Имагинарни пејзажи
Представљамо албум „Изгубљено тело” („Corps perdu”) Ламина Фофане, експерименталног музичара и саунд уметника базираног у Њујорку.
Ламин Фофана је одрастао у Сијера Леонеу, да би после почетка грађанског рата са породицом избегао у Гвинеју, а потом се преселио у Сједињене Америчке Државе, као тинејџер. Дошавши у додир са светом западне културе, у покушају да објасни свој положај и искуство, Фофана се окренуо експерименталној музици и диџејингу.
На албуму Изгубљено тело – Corps Perdu, овај уметник се обраћа славној песничкој збирци Емеа Сезера из 1950, за коју је Пабло Пикасо направио 32 оригиналне графике, пошто су се се срели на Светском конгресу интелектуалаца за мир у Вроцлаву, две године раније. Ламин Фофана, се иначе у својој уметничкој пракси, ослања на текстове теоретичара, писаца и песника који се баве постколонијалним студијама, као и студијама афроамеричке историје и искуства. Он у својим наступима, инсталацијама, али и путем радио емисија слушаоцима ствара имерзивну звучну средину за читање текстова аутора попут Силвије Винтер, Дион Бренд, Едуара Глисана или Емеа Сезера, који се често одвијају кроз партиципацију публике и живи микс њихових различитих гласова.
Музика за албум Изгубљено тело је управо направљена за једну такву прилику, када је у Паризу, Барселони, Тунису и Њујорку организована серија колективних читања текстова које је Фофана изабрао. Вечерас смо у прилици да чујемо ту музичку матрицу, састављену од деликатних електронских мелодија, синтисајзерских текстура и дигиталне синтезе звука. Поред фрагмената битова, ту су и повремени теренски снимци као у нумери Blank to Fill on the Visa of Pollen, док кроз све нумере провејава засићени, бели, крцкави шум, који доприноси необичној, контролисаној акустичној слици овог албума. Стожерна нумера овог остварења је насловна Изгубљено тело – Crops perdu, у трајању од петнаест минута, која стоји као централна оса целе нарације, апстрактне и поетичне у исто време. У неку руку у својој поетици Фофана се ослања на Сезерову дефиницију поезије као „исклесаног цртежа ствари у звуку”, само што те окамењене слике, у овом случају добијају своју покренуту, временску, звучну димензију.
Уредница Ксенија Стевановић
