Антологија српске музике
Представићемо остварења Михаила Вукдраговића, настала непосредно по завршетку Другог светског рата, која су писана у духу револуционарних тежњи и борбе за слободу и равноправност свих слојева друштва, чему је овај наш композитор и диригент својим деловањем тежио. Чућете дела „Пут у победу”, „Везиља слободе”, као и музику за филм „Бесмртна младост” Војислава Нановића.
Михаило Вукдраговић је био познат као доследни борац за тоналну музику, уметник традиционалних погледа, али притом релативно отворен да својим савременицима пружи шансу да им се дела нађу на концертним подијумима, односно да у својим критичким написима да позитивне оцене композицијама Дејана Деспића, Миховила Логара, Александра Обрадовића, Милана Ристића, Витомира Трифуновића, који су ипак били на позицијама умеренијих модернистичких тенденција у нашој музици.
Вукдраговић је рођен у Окучанима на самом почетку XX века, а после свршене гимназије у Сремским Карловцима и уписаног Фифлозофског факултета у Београду, он се почетком двадесетих година отискује пут Прага, где уписује студије компоновања и дириговања. Како то примећује музиколошкиња Катарина Томашевић, „онај авангардни Праг Алојза Хабе, представа Буријановог сатиричног театра или позоришта Весковеца и Вериха, остаће изван Вукодраговићевих интересовања”. И додаје: „Са тим и таквим Прагом Михаило Вукдраговић имао је утолико везе што је био близак идејама левице и имао изражен афинитет за хорску музику”, што ће бити карактеристике које ће овај аутор наставити да негује током читавог свог стваралаштва – и левичарско опредељење и посвећеност развијању музичког аматеризма у нас.
По повратку у Београд, постаје професор Музичке школе „Станковић”, где ће деловати и као директор и диригент хора и оркестра, са којим је, између осталог, први пут у нашој престоници извео Бетовенову „Мису солемнис”. Такође, Вукдраговић је радио као шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио Београда у два наврата – пре Другог светског рата од 1937. до 1940. и у непосредном послератном периоду од 1945. до 1948. године. Истовремено постаје и професор дириговања на Музичког академији у Београду на којој ће остати до пензионисања. Притом, у послератном периоду бива и први ректор Уметничке академије, генерални секретар Савеза композитора Југославије, председник Савеза културно-просветних друштава Србије, између осталих, а 1961. постаје и редовни члан Спрске академије наука и уметности. Умире у Београду 1986. године.
Када се све сагледа предани педагошки и просветитељски рад, Михаила Вукгдраговића, сведоче о ствараоце снажне енергије, који је своју мисију видео у покретању и постављању стандарда музичког живота као таквог.
Уредница Ксенија Стевановић
