Леа Ипи: Пониженост (2)

Леа Ипи, рођена 1979. у Драчу, универзитетски је професор, предаје политичку теорију на London School of Economicс. Студирала је филозофију и књижевност на римском универзитету Сапијенца, а докторирала на Европском универзитетском институту (EUI) у Фиренци. Била је гостујући професор и истраживач на Оксфордском, Франкфуртском, Берлинском и Аустралијском националном универзитету, као и на Италијанском институту за европске студије. Поље њеног научног интересовања обухвата нормативну политичку теорију, политичку мисао просветитељства, бави се марксизмом, критичком теоријом, национализмом, интелектуалном историјом Балкана, посебно Албаније. Објавила је бројне радове у области политичке теорије, међу којима се издвајају: Global Justice & Avant-Garde Political Agency, Kant and Colonialism, Historical and Critical Perspectives; The Meaning of Partisanship, The Architectonic of Reason: Purposiveness and Systematic Unity in Kant’s Critique of Pure Reason.

Њена књига сећања Слободна: Одрастање на крају историје (2021) привукла је велику пажњу. Леа Ипи је своје детињство (све до краја средње школе) провела у Драчу, у времену пред крај социјализма, и о историји Албаније писала је кроз личну и породичну призму.

Књига је 2022. године добила награду „Ондаче”, Краљевског књижевног друштва, „Слајтли Фокст”, награду за најбоље прво биографско дело, била је у најужем избору за награде „Коста”, „Бејли Гифорд” и „Гордон Бирн”. Књигом године Слободну су прогласили „Њујоркер”, „Вашингтон пост”, „Фајненшел тајмс”, „Тајмсов ”Књижевни додатак, „Форин аферс”, „Сандеј тајмс”… Код нас је објављена у издању „Геопоетике”.

Радови су јој објављени на тридесетак језика.

Пониженост (одломак)

„Разлог ваше посете Солуну?”
„Посао”, одсечно одговарам.
Средовечни службеник граничне контроле, плавих продорних очију и атлетске грађе, управо је преузео смену на контролном пункту на солунском аеродрому „Македонија”. Проређена плава коса и нежне црте лица у чудном су нескладу са снажним вратом и широким плећима. На грудима носи значку с именом исписаним црним словима: „Сократ А.”
Из њега избија тек пробуђен радни елан, типичан за почетак радне недеље, што је за похвалу у сваком бирократском окружењу, осим, наравно, на граничном прелазу, нарочито ако се затекнете с албанским пасошем. 
Сократ ме пита чиме се бавим.
„Писац сам”, одговарам. Гледа ме као да се такав одговор не може узети за озбиљно, па почиње да прелистава мој пасош, на врху позамашне гомиле докумената поднетих на увид: карта за укрцавање, повратна карта, универзитетски позив, хотелска резервација. Он извлачи стари магнетни хотелски кључ који је, по свему судећи, грешком залутао међу остала документа, и с уважавањем ми га враћа.
„Такође сам и истраживач”, кажем, да поједноставим свој случај. „Долазим да обиђем архиве због једног истраживачког пројекта.”
„Аха”, каже Сократ, али без намере да ми удари печат у пасош, што схватам као позив да наставим с објашњењем.
„Осим рада у архивима, позвана сам да одржим предавање на Аристотеловом универзитету.”
„Какво предавање?”
„О достојанству.”
„Чијем достојанству?”
Питање ме на тренутак збуни. Али пред пограничним полицајцем, макар се звао и Сократ, нема места оклевању.
„Ништа одређено, само различити појмови: достојанство као службена част, достојанство као статус, достојанство као право, достојанство као морална вредност… и тако даље.”
Поново подиже поглед с докумената.
„Достојанство у служби?” понавља, као да проверава да ли је добро разумео.
Помислим да није мудро да даље објашњавам, па само климам главом у знак сагласности.
„И шта с тим радите?” инсистира.
„Ја… овај… па… анализирам различите идеје, разматрам њихову примену кроз историју. Тако нешто, о томе шта је тачно, шта није, шта је добро, шта лоше, и тако даље. Ја сам филозоф.”
„Рекли сте да сте писац”, узвраћа Сократ, гледајући ме с оним познатим задовољством граничног полицајца који је управо открио противречност.
Чини ми се да разговор сада може да крене у било ком правцу. Ред је дугачак, а мало дете управо почиње гласно да плаче, што ће ускоро прерасти у прави напад беса.
„Ја сам са Крита”, додаје без икаквог објашњења, уз осмех. „Алиии”… лукаво ме гледа, „Ви сте филозоф, то морате да знате. Каже се да сви Крићани лажу. Ако кажем да сам Крићанин, и да сви Крићани лажу, да ли лажем или говорим истину?”
Узвраћам му нелагодним, помало збуњеним осмехом.
„Ех, филозофи, историчари, политичари – све сами лажови!” одлучно изјављује, па, бацивши брз поглед на моју фотографију у пасошу, удара печат таквом снагом као да га чекићем закуцава. „Волим само уметнике. Требало би да одете у неку таверну и послушате живу музику. Madame, уживајте у боравку у Солуну!” ...

Књигу је с енглеског језика превела Нада Донати.
Чита Жељко Максимовић.
Уреднице Оливера Гаврић, Оивера Нушић и Тања Мијовић.