Филозофија медија: Mедији и утопија – Говоре Драгана Китановић и Предраг Јакшић

Драгана Китановић полази од претпоставке да филм и позориште нису само репрезентације капитализма, већ показатељи његове контингенције и комплементарне лабораторије утопијског мишљења. Приказани дистопијски материјал не затвара имагинацију утопије, већ се трансформише у катализатор антиципације: филм артикулише визуелну логику тоталитета кроз парадигму когнитивног мапирања Фредерика Џејмсона, док позориште, у оквиру трансформативне естетике Ерике Фишер Лихте, активира заједницу као експериментални колектив. Истраживање најпре демонстрира начине на које парадигматичан филм Ридлија Скота Blade Runner производи визуелну картографију глобалних контрадикција касног капитализма: урбанистички пејзаж, корпоративна хегемонија и постхумани субјекти не само да рефлектују његове структуралне пукотине, већ такође артикулишу бљескове блоховске „још-не-свести“, отварајући простор за антиципативну имагинацију другачијег света. Насупрот филмској картографији, позориште – у распону од од модернистичких експеримената до постдрамских форми, функционише као ситуациона лабораторија микро-утопија, где публика активно учествује у процесу антиципације. Синтезом ових перспектива потврђује се да негативна утопија није теоријски парадокс, већ методолошки принцип: филм мапира макроструктуралне пукотине капитализма, док позориште ситуационо испитује њихове микро-импликације.

* * *

Предраг Јакшић заступа становиште да је медијска продаја наде кључни механизам грађења приватне утопије појединца. Како аутор објашњава у свом излагању, тежња за приватном утопијом је нагонска и когнитивна. Као таква, она се циљно медијски експлоатише и појачава. Истраживање овог феномена је фокусирано на студију случаја, што је илустровано филмом Сензација редитеља Билија Вајлдера.

Снимак је забележен 10. септембра у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.

Уредница циклуса Тања Мијовић.