Александар Павловић: Кратка историја образовних превара или изврдавања

Врдање је стара српска реч коју помиње и Вук Караџић у Ријечнику народнијех ријечи и израза пре више од двеста година, преводећи је на немачи као Das Ausweichen и латински као declinatio, а у значењу вешто се „извући” и „избећи”. Пратећи етимологију ове речи у индоевропским језицима, Александар Павловић сматра да се може претпоставити да је и врдање и варање на испиту старо колико и сами испити, о чему сведочанства можемо наћи како у историографији и етнографији, тако и у археологији и књижевности.

На пример, најстаријим школским испитом историчари обично сматрају кинески Кеју (科举) систем, такозвани „царски испит” – строги, меритократски испитни систем за одабир државних службеника, заснован на знању конфучијанских класика, а не на пореклу. Уведен још у време династије Суеј у шестом веку, Кеју се одржао све до раног двадесетог века, омогућавајући образованим грађанима да се уздигну на друштвеној лествици. Иако су казне за варање на овом тешком испиту биле веома строге (укључујући и смртну казну), то није спречило изврдаче да покушавају, а најпознатији облик преваре биле су минијатурне књиге – Xиебен (写本) – ситно и густо исписане „пушкице” које су се криле у рукавима, шеширима или чак пекле у храни. Рецимо, археолози су пронашли један примерак из, претпоставља се, 19. века, величине кутије шибица, на којем је било исписано чак 90.000 знакова из Четири књиге и пет класика, фундаменталног дела конфучијанизма.

Поред инвентивних метода за преписивање на испиту, постојали су и друштвено прихватљива оправдања за изврдавање, односно изговори, које аутор текста сумира: „У жалости сам” (дуготрајни кинески изговор); „Изненада сам се разболео” (универзални, безвремени класик); „Овај тест је испод моје филозофске части” (елегантно извлачење интелектуалне елите); „Ево вам новац, заборавите да сте ме видели” (директан приступ); „Не варам, само сам... изузетно добро припремљен на овом ситном свитку” („технолошки” заобилазни пут).

Ова кратка историја превара у образовању показује да прича о варању и врдању, строго узевши, нема ни почетка ни краја, „врдало се одувек и вазда ће се врдати”, од старих пушкица и изговора до данашњих бубица и алата вештачке интелигенције.

Текст ће ускоро објавити Институт за филозофију и друштевну теорију из Београда у оквиру зборника Како преживети школовање.

Читао Давид Ђорђевић.
Уреднице циклуса Оливера Нушић и Тања Мијовић.