Пијанизми Балкана – Викторија Василенко

У својој култној књизи Имагинарни Балкан објављеној сада већ давне 1997. године, бугарска историчарка Марија Тодорова дала је опсежну аргументацију да идентификација Балкана као европског Другог, представља резултат дуготрајног политичког и културног обликовања спровођеног из перспективе западних центара моћи. Овај конструкт је на пољу друштвене и политичке реалности балканских држава свакако био оправдаван готово хроничним стањима нестабилности, насиља и сукоба као "аутохтоним" појавама које су током историје аргументовале кључну разлику у односу на идеализовану слику уређености европских земаља. Тодорова, ипак, у књизи посебно скреће пажњу на чињеницу да је стигматизација Балкана такође оставила и ауторефлексивне консеквенце на овом простору, указујући на значајан број балканских стваралаца који су у својим уметничким праксама – посебно у домену визуелних уметности, књижевности и филма – неретко управо потхрањивали уврежене стереотипе (...) Уколико би се, међутим, на другој страни рецепције тражили аргументи који показују интегративну димензију балканског простора унутар европског културног контекста, за то би се свакако могли пронаћи једнако убедљиви примери. Партикуларно поље пијанизма као извођачке праксе, већ по својој оријентацији на класичну музику као производ европске културе, једна је од спона које су у различитим временима – а овде се мисли колико на блоковски толико и на потоњи глобални поредак – Балкан не само чврсто везивале за западни свет, већ га убедљиво и потврђивале као његов интегрални део. Како је у претходним емисијама било представљано, механизам овог интегрисања одвијао се најпре на плану образовања које је имало двосмеран карактер – увожењем знања кроз ангажовање иностраних педагога на домаћим институцијама, односно, у другом случају, његовом индивидуалном асимилацијом на самом Западу. И мада се овај процес кроз 20. век кретао у правцу постепеног све поузданијег подизања квалитета пијанистичког образовања у свим балканским земљама, млади пијанисти из њих су по правилу своје вештине ипак заокруживали у далеко напреднијим европским центрима, односно на (посебно значајним) високим школама у некадашњем Совјетском Савезу. Дата пракса као "природни пут" професионалне изградње уметника настављена је све до данас, па је сасвим ретко могуће пронаћи истакнутије овдашње пијанисте који су целокупан образовни циклус заокружили искључиво на домаћим образовним институцијама. Примера је много и међу припадницима млађе генерације који на међународној сцени потврђују да је данашњи мозаик светског пијанизма дефинисан и фрагментима њихових поетика. У вечерашњој емисији стога, начинићемо осврт управо на делатност млађе генерације и то кроз пијанистичку праксу бугарске пијанисткиње Викторије Василенко која је након школовања у земљи и иностранству завидним резултатима већ осведочила изузетан таленат, најављујући успехе који се тек могу очекивати у наредним годинама. На почетку, у рафинман њеног пијанистичког израза уводимо вас интерпретацијом првог става Бетовенове Сонате опус 110 у Ас-дуру. Баршунаста тонска текстура и брига за детаљ неке су од фундаменталних карактеристика које стварају неодољив утисак једне минуциозно обликоване извођачке естетике.

Рођена 1992. године у Бургасу, у породици пијаниста, Викторија Василенко је од најранијег детињства природно била усмерена ка клавиру, те је пијанистичко образовање започела у Музичкој школи „Љубомир Пипков” у Софији у класама Антонине Боневе и Стеле Димитрове-Мајсторове, да би студије наставила на Факултету за музику при Новом бугарском универзитету у истом граду. Пресудан значај за њено формирање имао је, међутим, одлазак у Мадрид где је паралелно студирала и на Високој школи за музику „Краљица Софија” у класи Димитрија Башкирова, код којег је и дипломирала 2013. године са наградом за најуспешнијег студента клавира коју јој је уручила краљица лично. Даља усавршавања Викторије Василенко одвијала су се на више институција широм Европе – на познатој Интернационалној пијанистичкој академији на језеру Комо, на Музичкој капели Краљице Елизабете у Бриселу код Аведиса Кујумђијана и Луја Лортија, те на Краљевском конзерваторијуму у истом граду у класи земљака, бугарског пијанисте Бојана Воденичарова. Њено пијанистичко знање култивисало се тако у прилично хетерогеном контексту, што се у времену опште стандардизације извођаштва показало као предност, осведочена њеним високим пласманима на бројним интернационалним такмичењима која управо афирмишу универзално прихватљив стил свирања. Низ конкурса на којима је Василенкова однела победе или постигла високе пласмане граде тако Интернационално такмичење „Жорж Енеску” у Букурешту, затим такмичења са именима Франца Листа у Утрехту и Џејмса Мотрама у Манчестеру, док је у родној Бугарској пијанисткиња била лауреат престижних националних конкурса „Панчо Владигеров” и „Дмитар Ненов”, те у више наврата проглашавана за младог уметника године. Ови биографски подаци пружају слику о високој професионалној верификацији о којој је позитиван суд дала и сама публика у бројним европским земљама, али и преко Атлантика, где је Викторија Василенко у последњих петнаестак година имала већи број реситала и наступа са оркестрима. Тако њену биографију већ данас красе подаци о концертима одржаним у Бечу, Нујорку, чувеној Моцартовој сали Старе опере у Франкфурту, Каталонској палати музике у Барселони, Националном аудиторијуму за музику у Мадриду, бриселском Бозару и у низу других, односно на фестивалима попут оног под окриљем Моцартеума у Салцбургу, Музика мунд у Бриселу где је наступила под палицом Максима Венгерова, потом у Сантандеру, на Софијским данима музике... Као солисткиња у концертантној литератури, Викторија Василенко је подијуме делила такође са бројним оркестрима од којих се издвајају Краљевски симфонијски оркестар Ливерпула, Бриселски камерни оркестар, Линколнвуд камерни оркестар из Чикага, као и оба водећа бугарска ансамбла – Софијска филхармонија у Симфонијски оркестар Бугарског радија. Ова постгнућа је још у раним данима афирмације допунило и објављивање првог албума са снимцима оствареним на Софијским данима музике 2013. године, са којег ћете чути Клавирску сонату број 3 у Бе-дуру Паула Хиндемита. Ово херметично модернистичко дело настало 1936. године открива афинитет који Викторија Василенко, осим за стандарни репертоар, гаји и према нешто савременијем звуку. Изразите техничке сложености, Соната пред извођача поставља изазов наглих звучних диференцијација у току читавог развоја сваког од ставова. Честа смењивања принципа економичности звука, са разбарушеношћу виртуозних пасажа у сукцесивно нанизаним одсецима, Викторија Василенко успева да помири осећајем за равнотежу звучне слике на нивоу целине дела, односно хвале вредним спојем рационализованог приступа и снажог набоја у карактеризацији музичког материјала, геста који нигде не односи превагу над чврстином форме.

„Научила сам како да будем сама, научила сам да радим у изолацији, осец́ајуц́и се добро у том процесу”, навела је пијанисткиња у једном интервјуу из 2016. године, посебно успешне у њеној каријери, крунисане победом на поменутом такмичењу „Жорж Енеску” у Букурешту. Говорећи о учешћу на њему, Василенкова истиче: „Одувек сам била такмичарски настројена. Међутим, та чињеница никада није утицала на моју есенцијалну љубав према музици – свет у коме данас живимо је свет бизниса и он нас тера на стално самопотврђивање. Постоји, међутим, у томе и опасност да заборавимо смисао онога што радимо и због чега смо своје животе посветили уметности”, наводи Викторија Василенко и додаје: „Музика је језик кроз који учимо да изражавамо свој унутаршњи свет – то је језик који је чист и савршен, спајајући у себи божански принцип и људски нагон. Описана на овај начин, тешко је замислити да се музика онда уопште може пласирати на местима каква су такмичења – сваки уметник је јединствен и не би требало да се одмерава са другима. Али такмичења нам истовремено пружају дивне прилике да будемо чути, и још више – чине нас ментално јачима и спремнијима за реални концертни живот”, закључује Викторија Василенко.

Репертоарски хоризонти ове пијанисткиње захватају целокупан канон клавирске литертатуре, укључујући дела барокних стваралаца, све до појединих аутора 20. века, посебно бугарских композитора. Ипак, досадашњи солистички програми откривају да је тежиште њених извођачких преокупација на музици класицизма и романтизма – у првом реду Моцарта, Бетовена, Шуберта, Шумана и Брамса. Евидентно је, међутим, да и поред завидних виртуозних способности којима са лакоћом износи све техничке изазове литературе, Викторија Василенко избегава упадљиво бриљантна дела екстровертног сјаја, одлучујући се пре за сложеније форме које у први план истичу комплексност у дубину музичких мисли. Једно од таквих је и ређе извођена Шубертова Соната у а-молу, Дојчове ознаке 845, коју је пијанисткиња забележила на албуму објављеном 2013. године. Сентиментализам овог бидермајерског дела које својим тоналитетом тек издалека евоцира бетовеновску таму, Викторија Василенко доноси са сугестивношћу која проистиче из њеног смисла за звучну материјализацију читавог спектра расположења. Чврсто обликованих фраза и тек наговештене суптилне агогике, пијанисткиња доноси интерпретацију која на узоран начин Шуберта осветљава као ствараоца на размеђи класичарске једноставности и раноромантичарске поетске лирике.

Аутор емисије: Стефан Цветковић