Чарлс Берни и путовање кроз музику

Пратићемо неке од страница Бернијеве Опште историји музике, фокусирајући се на њену средишњу тему: успон италијанске опере током 18. века. Берни је био изразито привржен италијанској опери свог времена и историју овог жанра писао је као приповест о једном од кључних искорака у уметности свог доба. Посебно место у том развоју приписивао је напуљској школи, чији су композитори, по његовом суду, током прве половине 18. столећа изградили нови, природнији и изражајнији музички језик. Једну од кључних прекретница представљала је стваралачка фигура Леонарда Винчија, кога је Берни ценио због једноставности и јасноће његовог стила, природности мелодије која је имала контуре прегледне, периодичне форме, на тај начин отворивши нову, модерну етапу италијанске опере.

Слику напуљске опере на страницама Бернијеве Опште историје музике употпуњује се фигурама Јохана Адолфа Хасеа и Ђованија Батисте Перголезија. Чућете две арије ових аутора из тридесетих и четрдесетих година 18. века, које издвајамо као фокалне тачке опере серије у којима се драмски лик развија кроз изражајност мелодије и вокалну виртуозност извођача.

У следећој генерацији напуљских композитора посебно место у Бернијевом наративу заузима Николо Јомели, коме у Општој историји музике посвећује опсежан и изразито афирмативан приказ. За Бернија је Јомели композитор „великих и племенитих идеја”, али је, пре свега, аутор који је италијанску мелодијску традицију обогатио развијенијом хармонијом, смелим модулацијама и знатно већом улогом оркестра. Двојица савеменика имала су прилику и да се лично упознају током Бернијевог боравка у Напуљу 1770. године, када је Берни присуствовао и проби Јомелијевог Демофонта и запазио богатство оркестарских ефеката, свежину акомпањато речитатива и нови приступ непосредном изражавању драмских афеката.

Аутор Срђан Атанасовски