Опера – Ђовани Батистa Перголези: Олимпијада

Перголезијева верзија Метастазијевог либрета о љубавној згоди смештеној у време игара у античкој Олимпији, била је једна од најпопуланијих опера на овај омиљени оперски предложак XVIII века.

Историја Перголезијеве Олимпијаде је занимљива. Написана је као продужбина римског Театра Тординона, позоришта које је отворено још у XVII веку, а чији је званични власник била Апостолска камера, односно папска ризница. Но, то није значило да је имало добру финансијску подршку, већ управо супротно. Средства су била ограничена, те је због тога било потребно избацити неколико хорова, а и певачи који су наступали нису били најпознатији. Такође, папска забрана наступања жена на позорници је такође диктирала да готово све улоге певају кастрати, осим две тенорске. Међу њима су били и певачи из папске капеле који су добили специјално допуштење да наступају и на римским позоришним сценама. Оваква дистрибуција гласова намеће у модерним извођењима, употребу готово у потпуности женског ансамбла. Иначе, оно што је код вокалних и хорских нумера игром прилика закинуто, театро Торидона је надоместио изузетно великим оркестром, уз раскошан, за то време, број лимених дувача.

Опера Олимпијада Ђованија Батисте Перголезија премијерно је изведена у јануару 1735. године, на отварању сезоне, али су неповољне околности довеле до тога да буде изведена само неколико пута. Потоња сведочанства, такође, говоре о томе да је сама премијера била потпуни фијаско. Ипак, дело се ширило Европом и у наредних десет година постало је једна до најпознатијих партитура наполитанског аутора. Међу најпопуларнијим нумерама из Перголезијеве Олимпијаде налази се Мегаклова арија Se cerca, se dice која је оставила изузетну импресију и на енглеску публику, иначе несклону италијанској опери. Стендал је 1810. године тврдио „да цела Италија зна ову арију напамет…” и да је ова главна арија „дубоко урезана у сећање сваког члана публике”.

Уредница Ксенија Стевановић