Џез

Током седамдесетих година прошлог века, Кит Џерет је снимио неке од својих најпознатијих албума, попут чувеног „Келнског концерта”. Премда га данас љубитељи џеза славе пре свега као генијалног пијанисту, у то време Џерет је свирао и читав низ других инструмената, на веома високом нивоу. На албуму „The Survivors’s Suite” свирао је сопран саксофон, бас блок-флауту, челесту и удараљке, а уз њега су албум снимили и саксофониста Дјуи Редман, басиста Чарли Хејдн и Пол Мошан. Ова постава је у историји џеза позната као Џеретов „Амерички квартет”, својеврсни контрапункт његовом европском квартету другачијег лирског сензибилитета.

Премда је албум „The Survivor’s Suite” интересантан и због Џеретове проширене инструменталне палете, ово је пре свега композиторско ремек-дело. У два дугачка музичка комада укупног трајања од 49 минута, амерички пијаниста се креће од атмосферичних и интроспективних пасажа, преко солистичких бравура, до пунокрвне, мелодичне џез импровизације, и то не нужно у очекиваном динамичком редоследу. Љубитељи Џеретовог солистичког стила неће остати ускраћени ни за његов уникатан приступ импровизацији ван жанровских одредница, који је једном приликом назвао „универзалном фолк музиком”.

Једна од занимљивости везаних за овај албум је и податак да је музика наменски компована за салу Ејвери Фишер хол у Њујорку, седиште Њујоршке филхармоније. Наиме, Џерет је сматрао да ова дворана нема одговарајуће акустичке квалитете за аранжмане у бржем темпу, те је написао музику за коју је мислио да ће звучати адекватно у овом простору. У том смислу Џерет је оправдао своју репутацију веома захтевног музичара у погледу техничких стандарда концертних наступа. Док је у случају „Келнског концерта” кроз прилагођавање неусловном клавиру изродио најпопуларније дело солистичког клавира с краја 20. века, овде је, антиципирајући будуће техничке проблеме, створио ремек-дело које одудара од свих џез трендова и данас звучи подједнако свеже као и пре педесетак година.

Аутор Никола Марковић.