Чарлс Берни и путовање кроз музику

Берни је једна од најзначајнијих личности енглеског музичког живота друге половине 18. века. Био је композитор, оргуљаш, угледни музички педагог, али и први утицајни енглески музички критичар и писац о музици. Као сведок европске популарности напуљске школе и галантног стила, био је дубоко привржен музици свог доба и чврсто је веровао да се музичка уметност непрестано развија. Управо из жеље да разуме како је европска музика стигла до свог савременог тренутка, упутио се на истраживачка путовања по Француској, Италији, Немачкој и Холандији. Она ће постати темељ његових знаменитих путописа, али и четворотомне „Опште историје музике”, дела којим је поставио темеље модерног наратива о историјском развоју музичке уметности.

Циклус започињемо освртом управо на његов животни пројекат – „Општу историју музике”. Иако је значајан део студије посветио реконструкцији античке грчке музике, Берни, за разлику од многих својих савременика, није веровао да је златно доба музике неповратно остало у прошлости. Његов наратив зато није само поглед уназад, већ и одбрана савремене музике и њеног места у историји. Када се суочио са најстаријим раздобљима европске музике, Берни није крио да му она остају далека, те је тек са музиком шеснаестог века пронашао репертоар који је могао да процењује не само као историчар, већ и као музичар и критичар. Посебно место на његовим страницама заузимају енглески композитори Томас Талис и Виљем Берд, за које је сматрао да заузимају пуноправно место у европском пантеону ренесансних мајстора. У њиховим делима Берни је препознао спој контрапунктског умећа, изражајности и уметничке озбиљности који је за њега представљао врхунац старије енглеске вокалне традиције.

Иако је Берни, у својој „Историји музике”, Хенрију Перслу посветио више простора него било ком другом композитору, изузев Хендла, занимљиво је да у средиште своје процене не ставља Перслове опере и сценску музику, већ га представља као великог мајстора енглеске црквене музике и наследника ренесансне традиције. На тај начин могао је да ода пуно признање Персловом генију, а да врхунац историјског развоја опере и световних музичких жанровам ипак задржи у сопственом, осамнаестом веку. Најопсежнију анализу Берни посвећује делима Те Деум и Јубилате у Де-дуру из 1694. године енгелског мајстора, у којима посебно истиче изражајност, богатство хорске фактуре, смелу хармонију и снагу музичког израза.

Разматрајући поље музике која непосредно претходи његовом времену, Берни посебно издваја Арканђела Корелија, композитора кога сматра једном од кључних прекретница у развоју савременог инструменталног стила. Иако не скрива да су га потоњи аутори надмашили у изражајности и богатству музичког језика, Берни уважава огроман утицај који је Корели остварио. Његове сонате и кончерта гроса су стекла европску славу и била су међу најизвођенијим композицијама свог времена. Посебно истиче да је управо Корели поставио темеље виолинистичке школе коју ће развити његов ученик Франческо Ђеминијани, градећи своју каријеру у Лондону.

Аутор Срђан Атанасовски